ISTINA O KOSOVU KOJU ZBOG SVOJE NACIONALNE GORDOSTI NE ŽELIMO SEBI DA PRIZNAMO

harta etnike

Milos Bogdanovic

http://enlite.org/Istina_o_Kosovu.pdf

U nastavku ću izneti taj tekst u par delova.

“Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom, nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda. Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi!” (Beseda prof. dr Vladete Jerotića “O tragičnom optimizmu Srba” u Udruženju književnika Srbije, 30.6.1999.)

 

 

U skladu sa prethodnim rečima našeg velikog narodnog psihijatra, postavljam sledeće pitanje:

Da li je pravedno da nam se Kosovo vrati?
Da li je pravedno da oko dva miliona Albanaca živi pod torturom nas Srba koji smo dobro pokazali svoj represivni duh vladavine do sada?

Dobro smo pokazali kroz istoriju da nismo sposobni da pokažemo poštovanje osnovnih ljudskih prava ni prema sopstvenom narodu, bez neprestanog pritiska Zapada, pa kako bismo mogli biti pravični prema narodu sa kojim smo se omrzli i sa kojim smo u gotovo svakom obliku sukoba?!

Svakako je najbesmislenija naša priča o navodnoj svetoj srpskoj zemlji. Sećam se tim povodom kada su došle prve izbeglice sa Kosova, kraj Avale, u maju 1999. godine i kada je pokrenuta akcija da im se pomogne, pa dođoh i ja da pružim svoj skromni doprinos kao sekretar Pokreta za ljudska prava. Prvo su nas slagali da nisu dobili hleba toga dana, a onda se neki čak potukli ono onoga što smo doneli, pa onda kukali što im nismo doneli više (kao da smo mi bili dužni da im pomognemo). Totalna nezahvalnost. A onda nam jedan kukao da im je Milošević rekao da spaljuju kuće Albancima, pa onda sada Albanci spaljuju njima. “Pa što ste im spaljivali kuće?” pita jedna beograđanka koja je takođe došla povodom te akcije da im se pomogne i poklonila im par kuvanih jaja, našta su oni gunđali što im nije donela više, pa im je ona odgovorila da ni sama nema. Posle sedam dana dođosmo opet i pitamo za neku porodicu gde su, a ovi ostali rekoše “Kupili su kuću”. Gorih ljudi nisam video. A priča se da je Kosovo duhovna kolevka našeg naroda.

Ako je takvo Kosovo zaista izvor naše duhovnosti, predlažem da ga poklonimo našim najcrnjim neprijateljima. Ali naravno, ja znam da zemlja ne može biti izvor duhovnosti, ni dobre ni loše, već ljudi svojim odnosom sa Bogom određuju kakvi će da budu, a ne svojim odnosom prema teritorijama ovoga sveta. To su tako gordi Jevreji verovali da je njihova duhovnost bila u njihovom hramu i u njihovoj svetoj zemlji, pa je Bog dao da im hram bude razoren, a zemlje naseljenja strancima, da ne bi više slavu večnoga Boga pridavali tvari i većma obožavali stvar mesto Tvorca. A ko obožava zemlju više od Boga, pokazaće mu se da ne može da ga spase jer nije Bog. Zato i mi kroz istoriju, sve ono što proglasimo svetima, uskoro izgubimo.

Realno posmatrano, Kosovo je postalo kolevka i rasad svakakve mržnje i pokvarenosti, a ne neka duhovna kolevka našeg naroda. I ja se sada pitam kako neko može da veruje da takvim ljudima koji su Albancima spaljivali kuće i njih proterivali sa Kosova tokom NATO bombardovanja 1999. da im sada treba dati da kroje Albancima njihovu sudbinu? Albanci bi trebali da budu potpuno ludi pa da na tako nešto pristanu.

Da li je mudro što smo mi verovali Miloševiću kada smo glasali na referendumu aprila 1998. protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji? Zar smo zaista bili uvereni da smo to u stanju da rešimo?

Narodna skupština Republike Srbije raspisala je, na predlog Slobodana Miloševića, tada predsednika Savezne Republike Jugoslavije, 7. aprila 1998. referendum o međunarodnom posredovanju u sukobu na Kosovu i Metohiji. Referendumsko pitanje je glasilo:

“Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?”

Referendum je održan 23. aprila 1998. Na referendum je izašlo 5.297.776 birača (73,05% upisanih birača). Protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji izjasnilo se 94,73% glasača, a za je bilo 3,41%.

Mi smo dobro znali kako se Slobodan Milošević ponašao prema svojim dojučerašnjim političkim saradnicima onda kada su mu stali na put. Doduše, još nije likvidirao Ivana Stambolića, ali je pokušao da likvidira Vuka Draškovića. Znamo da je tenkovima izašao na narod 1991. godine. Takav čovek koji je bio surov prema rođenima, zar je mogao imati fer politiku prema Albancima na Kosovu? Kako smo mogli da pristanemo da naši ljudi koji ne pokazuju poštovanje prema svojima, budu čuvari mira i sigurnosti većinskim Albancima na Kosovu?

Nama je ponuđena mogućnost da mirnim putem dozvolimo da strana intervencija na Kosovu reši problem sa Albancima, pa niko nam drugi nije kriv što smo to sami na referendumu 1998. odbacili. Sami smo izabrali bombardovanje, pa nemojmo onda zbog toga kriviti druge, jer nismo morali da budemo bombardovani. Znali smo šta će biti i da će opet biti po njihovom. Niko razuman ne bi mogao da poveruje da bismo mogli da izađemo kao pobednici. Za jedan dan su mogli da nas privole na predaju da su hteli, ali su ipak gledali da što manje bude naših civilnih žrtava. Dakle, bombardovanje je čista kolateralna šteta odbrane naše gordosti. Nismo hteli sami da se ponizimo, pa smo morali biti poniženi. Zato ne treba kriviti međunarodnu zajednicu za ono što bismo i mi sami glasali, da je neko drugi bio u pitanju a ne naš odnos sa Albancima, na primer, da se radilo o otcepljenju onih delova Hrvatske gde većinski živi srpsko stanovništvo.

Mogao bih izreći tvrdnje da je Kosovo izgubljeno ne samo Rankovićevom represivnom politikom prema Albancima, već i lakomošću naših ljudi koji su se Kosova odricali da bi živeli u razvijenijim područjima bivše Jugoslavije i koji su radi želje za dobitkom, prodavali Albancima svoje kuće i imanja po visokim cenama. Mogao bih reći i da je Kosovo izgubljeno i tolerantnom politikom rukovodstva (posle odlaska Rankovića) prema bujanju albanskog šovinizma i pritiscima na iseljavanje Srba sa Kosova. Taj problem su naši ljudi dovoljno dugo godina tabuizirali, a onda kada je tokom osamdesetih, isuviše kasno taj problem postao javan, naša represivna politika je samo pogoršala situaciju. Politika Slobodana Miloševića 1989. nas je dodatno zavadila i sa Albancima i sa ostalim narodima bivše SFRJ. Tada su ostali narodi SFRJ vrlo dobro i nepristrasno videli koga smo mi izabrali da nama bude vođ, ili još strašnije kakav narod je Milošević izabrao da pridobije za sebe svojim laskavim nacionalističkim izjavama. Kasnije će jedan deo naroda prezreti Miloševića zbog posledica takve politike koju je sam kod njega podržao 1989. a drugi će ga prezreti što nije izašao kao pobednik u ratu sa ostalim narodima SFRJ i sa celim svetom 1999.

Ali, pre nego iznesemo tvrdnju da smo Kosovo izgubili, hajde da preispitamo da li je ono uopšte bilo naše od onda kada su ga naši preci napustili 1690. godine? Kada je Kosovo oslobođeno od Turaka 1912. godine, ono definitivno nije bilo srpsko. Srpski socijalista Kosta Novaković, boraveći kao srpski vojnik na Kosovu tokom Balkanskih ratova beleži:

“Kosovo je prosto albanska oblast i ima samo oko 10 do 15% Srba”. (Kosta Novaković, Kolonizacija i srbizacija Kosova)

Tokom osvajanja Kosova srpska vojska je činila brojne zločine, masakrirajući oko 20-25.000 Albanaca, uglavnom u gradovima Ferizaj (kasnije Uroševac), Prizren i Đakovica. (Anton Bebler, Propuštena prilika)

Nakon pokolja albanskog stanovništva na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao da je “izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom”, što je “zločinačko delo” za koje se “mora ispaštati”. (Dimitrije Tucović, Seobe)