Histori të vjetra nga njerëz të vjetër – Stare priče starih ljudi
Vesel Ali Daci , Dacaj, Rožaje , Sandžak, Crna Gora . deo I.
Moja supruga je u to vrijeme imala oko 16 godiina. Ja sam imao 27 godina, žena je ’53. rodjena, oko ’79. ili ‘.78 je došla. U to vrijeme brat mi je bio gazda u kući. Kako bi on rekao, tako bi se završilo. Mi više nismo prigovorili, završeno! Danas, Boga mi, nešto je drugačije. Ali dobro je, dobro, i sad je dobro. Svako pravi korak koliko može, i spušta nogu gdje treba. Treba da misli i da odluči šta da govori. Ne smeš ni ono što znaš da kažeš. Rekli bi da nije normalan ili je razmažen. Sjećam se, takvu kapu koji ti nosiš, nosio sam i ja. Za vrijeme Titove vladavine, za tako nešto rekli bi ekstremizam, ako bi ti vidjeli takvu kapu na glavi. Kada bi je vidjeli, nama Albancima bi rekli: „Au, au au, velika stvar“! Nosio se šal, ćulah i ništa drugo.
Kad sam postao roditelj, prvo nam se rodila djevojka, mnogo smo se obradovali. Nikad nisam razmišljao da li je muško ili žensko dijete. Samo da Allah da, da je zdravo. Ja sam bio zadovoljan. Imamo još dvije ćerke, posle mi se rodio sin, koji je umro u prištinskoj bolnici. Razlog je bio nemaština lekara. Ja sam ležao u bolnici u Ivangradu. Pitao sam lekare kako mi je dijete u Rožaju. Sin ti je dobro, rekli su mi. Lekari su se plašili se da ću da ih tužim. Kad sam došao u Rožaje, oni su ga već prebacili u Prištinu, u bolnicu. Ja sam imao dosta poznanstva u Prištini. Poznavao sam dr. Sadri Bajraktarija, Gazmend Šaćirija, i mnoge druge…
Nažalost, dijete nije imalo vijeka. Djesio se zemljotres i svi su pobjegli iz zgrade bolnice. I ja bih pobjegao. Nikome nije palo na pamet za dijete. I dijete je umrlo. Prije toga, bio sam zajedno sa suprugom. Mislili smo da ostanemo još dva dana i ostavili smo dijete. Takva je bila sudbina, pa je umrlo.
Kasnije poslije dužeg vremena, dao Allah drugog sina. Sad imamo tri sina i pet ćerki. Jedna nam je umrla. Allah kako je odlučio, tako je bilo.
Zadovoljan sam sa svim djevojkama. Dobre su, nemaju problema. Sve imaju djece. Još jedna mi je neudata.
Mi smo živjeli uz lambu i fenjer. I prije lambe imali smo jedno drugo sredstvo, nazvali smo je „fitilača“. Kasno je stigla elektrifikacija. Tačno ne znam kada. Nekako nama, ovamo gore, posljednje nas je „ugrijalo sunce“. Malo kasnije nas je hvatalo sunce.
Da bi slušali radio, morali smo da nađemo jak tranzistor. Nije svaki tranzistor mogao da uhvati „Kosovo“, odnosno, „Radio Prištinu“. Nije bilo talasa, koliko je trebalo. U Bukelj je imalo, kod nas u Dacaju, ne. Sve je zavisilo od talasa. Na početku smo kupili neke male televizore. Ali dovoljni su nam bili. Bili smo zadovoljni. Mnogo zadovoljni. Vidjeli bi sve šta se dešava. Nismo poslije toga imali potrebe da kupimo novine. TV aparate, koliko ja znam, kupili smo na Kosovu. Imalo je i u Crnoj Gori. Ali, tamo su bili jeftiniji. Peć je imao prilagodljive cijene za sve. I sad se snabdijevamo u Peći.
U to vrijeme školovanje nije bilo baš kako treba. Nismo imali mogućnosti. Sva omladina je imala želju da se školuje. Univerzitet su imali Beograd i Titograd. Priština je kasnije dobila univerzitet. Gdje da se ide? Beograd nije bio prihvatljiv. Titograd, isto. U to vrijeme, Novi Pazar i ovi drugi gradovi, bili su na nuli. Nije imalo univerziteta, kasno se otvario u Peći i Đakovici, kasno…
Tu nismo zadovoljni. Imali smo vrijednu djecu. Nismo imali uslove da ih školujemo. Moj brat kad je izašao iz Jugoslavije, čim je stigao u Albaniju, rekli mu da nastavi školovanje. Rekao je, da je razmisljao dugo oko školovanja. Plašio se da ne optereti roditelje i odlučio da emigrira u Albaniju, jer je bio uvjeren da će tamo moći da se školuje. Završio je univerzitet u Tirani.
I ja sam pobjegao u Albaniju. Ja sam se vratio, ali dosta sam zakasinio, trebao sam odmah. Čim sam vidjeo stanje kakvo je, htio sam da se vratim u moj rodni kraj. Imao sam majku, familiju ovdje. Malo su nam napravili poteškoće oko povratka. Bilo mi je potrebno da majku ubijedim da ide u Beograd, zajedno sa bratom, da potraže moj porvratak. Ja sam im slao pisma. Pisma su sva kontrolisali. Pismo sam poslao majci i bratu. Zamolio sam ih da idu u Ministarsvo vanjskih poslova. Ja sam im napisao i pitao: „Da li Vi nas ne primate, ili nam Ministarsvo Albanije ne dozvoljava vraćanje“? Ja sam im poslao pismo sa mojim potpisom i poručio im da ga ne izgube. Otišla je moja majka u Beograd. Ovi iz Albanije su izjavili da Vesel nije ni tražio da se vrati. Neko iz Ministarstva Jugoslavije je otišao u ambasadu Albanije i pokazao pismo, odnosno molbe koju sam ja napisao. Pitali su: „Zašto vi,Vesel Dacija zadržavate tamo protiv svoje volje“? Poslije izvesnog vremena nama su omugućili su nam da se vratimo. Kad su nas vratili, predali nas u Hani i Hotit. Tu nas je čekala naša policija. Kamionom su nas prevozili i stavili su nas u zatvor. Tu je bilo najstrožijih ispitivanja. Tu su nas zadržali oko dva mjeseca. Svaki dan smo bili dužni da damo izjavu, gdje smo bili i šta smo radili. I tamo, isto je bilo ispitivanje. U Osfušu, ne u zatvoru, nego u iztražnom zatvoru.Tu su nas zadržali dosta dugo na ispitivanju.
Ja sam im rekao: “Imate pravo da me zadržite devet mjeseci, Ako me bijete, postoji međunarodni sud za to. Ako sam uradio nešto, vežite mi ruke i idem u zatvor. Imate li vi podatke o meni? Ako sam nešto skrivio, idem u zatvor“!. Nisu nas bili, niti maltretirali. Dugo su nas zadržali. Nije bilo kako su nam rekli, nego pravo u zatvor. U Osfušu. Leško polje je bio istražni sud. Nisu nas takli rukom. Ali pitanja, bez prekida. Direktor zatvora je bio u teškoj poziciji sa nama. Pitao nas je: „Je l’ bi radili vi šta“? Mi smo mu rekli: „Sve što treba, samo da nismo dokoni ceo dan“. Hoćete li vi da mi pobegnete“, pitao nas je. „Zašto da pobegnemo?“. Ja sam se vratio molbom. Kupili smo sijeno, radili sve što je bilo potrebno da sredimo, u krugu zatvora.
Kasnije su nas oslobodili i rekli nam da idemo kući. Možda su nas još istraživali, ali nam ništa nisu mogli. Samovoljno sam otišao i samovoljno sam se vratio.
Što se tiče praznika, u to vrijeme manje se slavila Nova godina, kao i rođendani. Kasnije se to razvijalo. Kasnije su se češće slavili rodjendani i Nova godina. U početku manje, kasnije obavezno. Obilježavanje Bajrama je bilo od kad pamtim kao dijete. Mnogo bi se svi obradovali Bajramu. Tad su nam kupovali ponešto odjeće. Bajram u Dacaju obavezno se obilježava. Mi Dacići svi idemo zajedno, drugog dana Bajrama, da čestitamo od vrata do vrata, svi. Tako mi postupamo i dan danas. Ovi drugi idu sa familijom, ženama , ćerkama. Mi, ne! Prvi dan Bajrama je za djecu, drugi dan je za muškarce, treći dan za žene. Obilježava se kako je najbolje moguće. Prvi dan Bajrama idemo rano kod najstarijeg u selu. Ali, ako je nekom preselio neko u međuvemeno u kući, ide se kod toga prvo, ne kod najstarijeg čevjeka. Ako niko nije preselio u međuvremenu, dolaze kod mene. Ja sam najstariji u selu, i nosim tu titulu. Svi se pokupimo kod mene. Onda svi zajedno idemo kod svakoga. Ranije smo obilježavali i sa muzikom, udarilo se na daire. Sad sam rekao jednom momku da svira na tupan kod dzamije. Jedan naš tupandžija, iako je naš, udarao na tupan ali drugim melosom, ne našim. Onda sam ja reagovao i rekao mu da ne izlazi, nikako. „Nemoj, nikad! Ti si tupandzija, a ne znaš da udaraš u tupan na albanskom. Da uzimamo tupanzhije iz Peći , nije u redu“.
Mi Dacići i svadbe kad pravimo, pravimo sa merakom, za nas se kaže, „Došli su Dacići, to se pazi… Treba da ih dočekamo kako treba“, kažu za nas. Mi i na hatar ne idemo po dvoje- troje. Nas idemo po 20-toro, i više. Idemo kako valja. Imamo ljude koji nas vode. Pet minuta je naše, nazdravimo glavu i izlazimo.
Što se tiče muzike, meni leži u duši rugovska muzika. I mi smo iz Rugove. Rugovski ansambal sam pratio od vajkata. Otišli bi tamo gdje bi oni bili.
Bio sam i ovamo na Pešteru, na vašare. U Karakujiće, kad je vašar. Svake godine se tu prave vašari. Oni su svi albanci, ali ona muzika mi se ne svidja. Nije albanska muzika, to je problem. Sad sam bio skoro u Plavu i Gusinju, na naku svadbu. Kako su nas lijjepo dočekali. Kad uporediš sa onim u Karakujiće, Boga mi, kao „tamo gdje te ne uhvati sunce i tamo gdje te hvata“. I djeci kažem, ko te zove, kažem, idi. U Nemačku gdje sve ima pevača sa Kosova, ja idem. Zvao me Besim Dina u emisiju „Oxigjen“, ali još nisam u stanju da idem, zbog nedostatka vremena. Kad me je sreo, bio sam obučen u narodnu nošnju. „Bac, dodji ovamo, sjedi tu“ rekao mi je. Slikali smo se. Imam slike na internetu, sa njim.
Mi pravimo svadbe, ne što smo Fis, nego pravimo ljepe svadbe. Sa respektom i poštovanjem.
Jedan govori, svi slušaju. Kod drugih, nije tako. Skoro sam bio na hataru kod nekih. Nisam znao kome da nazdravim glavu.. Kežem domaćinu: „Jarane, dodji ovamo, sjedi ovdje, glava da ti je zdrava“. Kod nas ima reda, čovječe!
Svi su bili Albanci, od Sjenice na ovamo, Albanci, i ima da budu. Ali jezik su odbacili. Jezik ne treba da se zaboravi. Ja sam bio po cjelom Pešteru. Sa svima sam govorio na albanskom.
Imamo mi jednog strica u Gracu. Otuda je otišao za Tursku. Svi su govorili albanski. Imam snahu, odnosno bratsku ženu, iz Graca, sa njom na albanskom smo pričali, Tako je bilo sa mještanima sela Ugao, Boroštice, Braćak, Doliće. U Dolovo, i u ponekim selima, još ranije su se odrekli jezika. Pepići su iz Rugove, koji su sada u Dolovu.
Kad je otišao ansambl, davno još za vrijeme komunizma u Sjenici, bila je jedna žena, koja je bila druge vjere (srpkinja) i rekla je: „Slušajte, uživam kad vas vidim. Ovdje se govorio albanski i ako sam ja iz druge vjere, ja vam kažem da se ovdje govorilo albanskim jezikom“. Pokušavam da im kažem da ne zaborave. Imam sina, kažem mu: „Pokušaj da budeš blizu njih, i govori im na albnskom“! Slučajno je došao kod mene jedan unuk, iz sela Pepaj, to jest, iz Rugove. Njemu je žena Njemica, iz Bremena. Dva sina imaju, govore albanski bolje nego ja. Ona žena govori kao ja.
Sjedim ovdje u Rožajama sa nekim ljudima, na svojoj zemlji. Kaže: “Dedo mi je bio Albanac, pričaj sa mnom na ovom jeziku (bosanskom)„! Ja mu uzvratim; „Koji jezik, čovječe? Koji tražiš afrikanski, azijski? Ti si od onih koji hoće da igube svoj jezik, nemoj, ne ide tako“!
Bio sam kod brata u Albaniji. Došla njemu ćerka iz Italije, sa mužem. Slušam njihove djevojke kako lijepo pričaju. Ja ih pitam: “Jeste li šta donijeli od Italijana?“ „Ne“, odgovaraju, „jok vala“!. „Ja sam zadovoljan sa vama što vi govorite na albanskom, što vi tamo ne gubite jezik. I vama kažem, stvarno sam zadovoljan sa njima“!
Dolaze neki, koji ne znaju svoj jezik. Oni su, kažem, „izgubili put u svoje dvorište“.
Ovde u Rožajama, prije 70- 80 godina, 10 % nisu govorili drugačije, osim albanski. Sad sam bio na hataru kod istražnog sudije iz Rožaja. Reče mi on:“Vesele, mi smo Albanci. Ne treba ja da ti kažem zdravo, treba „kofsh shnosh, zoti te lasht shnosh“. „Tako je, Hajrane!“ Onaj koji ne zaboravi… govorilo se albanski, nosio se šal, čulah. Ilaz Halilović, svi su ga znali, bio je muslihun. On je nosio ćulah i šal, da pomiri ljude zavađene. Pešterci su svi nosili šal i ćulah. Ovdje su nosili ćulahi i šalovi, beretke francuske…
Apelujem na sve, dijaporu, na građane, nemojte da zaboravite rodni kraj, vašu zemlju, vaš jezik, koju su govorili vaši preci.
Čitajte, otvorite, vidite odakle ste došli. Pitajte oca, majku, deda, odakle ste došli, da li ste Albanci. Nemojte da izgubite jezik, vaš vatan!
Dijasporu pozdravljam, Imam želju da ne zaboravite svoju kuću, svoj jezik, Nemoj da se hvatate za neke stvarai što nisu za nas. Rekao nam je jedan hodža u Dortmundu: „Dolazite, braćo, da idemo u crkvu! Da pišemo molbu i da predamo popu da nas primi! Neće da nas primi. Što uzimamo tuđe običaje, što uzimamo tudji jezik?!“
Pozdravljam sve, želim im lijep život, zdravlje, blagostanje. Allah da vas nagradi! O, braćo i sestre, nemojte da zaboravite svoj jezik, gdje ste se rodili! Strah me da vam ne bude kasno! Iz srca vam kažem!