SVJEDOCENJA O SRPSKOM TERORIZMU NAD BOSNJACIMA SANDZAKA (II)

Ugla

Latif Hukic (1974) iz Ugla”Dana 9 decembra 93. godine, oko 16 sati, dosli su sa “bijelom nivom” pred moju kucu, Mile Nedic i Paunovic Dragan.

Pozvali su mog oca, Saliha Hukica. Odmah je poceo da ga ispituje inspektor, Nedic. Reko mu: je posto je akcija razoruzanja u toku, dosli smo da nam das to tvoje naoruzanje da se ne bi ubedivali puno. Otac Salih, mu je na to odgovorio da nema nista od oruzja i kleo mu se svim kletvama. Nedic mu je reko kako su kletve nevazece i da mora dâ, sve sto mu bude trazeno. Posle nekoliko vremena i rasprave reko mu je inspektor Mile da iznese sve naoruzanje na put dok oni obave gore kod prodavnice nekakav zadatak. Otisli su “nivom” do prodavnice a mi ostali u kucu svi preplaseni a majka Mera, posto je srcani bolesnik, pala je u nesvest nakon cega je u kucu nastao vrisak kojeg cu se secati do groba. U takvoj muci inspektor Nedic i Dragan Paunovic opet su dosli pred kucu. Rekli su ocu: “Jesi l’ odlucio da das sta?”, Salih im je odgovorio da nema nista i da nikad nista dat im ne moze, jer ne poseduje nikakvo oruzje. Na to se Mile jako rasrdio opsovo mu Boga i reko mu ajde u kola pa ces dat tamo de svi daju. Dragan je na to reko: bolje da mu stavimo poziv za ponedeljak, njemu i sinu njegovom Medzidu, mozda se do tad smisli da dâ “smajser”. Rekli su mu da ga je Salih doneo iz Sarajeva, kupio ga kod nekakvog Rasa Durovica. Ja ne znam ni sta je “smajser” ni ko je Raso Durovic rek'o him je otac Salih. On, inspektor Nedic, napisao je poziv Salihu i sinu Medzidu za ponedeljak i zaprijetio da ne ide slucajno bez “smajsera” u Karajukice. Otac je primio oba poziva, a oni otisli za Karajukice. Posle straha i neizvesnosti osvanuo je nezaboravni ponedeljak. Pred zoru Medzid Hukic, moj brat, nesto je iz kuce, jer je znao kako su prosli Braho, Abit, Sefket, Sadat, Taip i ostali unakazeni za sva vremena. Otac je uzeo poziv i bez Medzida otiso da se odazove po njihovoj naredbi. Oni su uporno trazili Medzida. Negdje oko osam casova ujutru, stigao je u Karajukice, gde ga je Nedic pitao: jesi l’ sta doneo stari i gde ti je sin Medzid, on nam treba? On mu je odgovorio da oruzje nema, a sin ne smije da se javi. On mu je opsovo Boga i reko mu: gubi se odavde i donesi oruzje i sina ovde hocu da ti vidim. Bratu Medzidu nije savest dala da se krije, a otac da strada i sâm je pos'o istog dana te se javio. Kad su ga vidjli, odmah su ga preuzeli, a oca otherali odatle. Oko 13 sati vratio se kuci i reko mi da nije mogao vise da slusa vrisku, jauke i teror nad svojim djetetom. Opet se vratio u Karajukice, par puta tako. Brat Medzid je prebiven do krajne mere, cak i sa nosacem zastave su ga tukli. Tukli su ga po ledima i rukama i uporno mu trazili nekakav “smajser” koji nikad vidjeli nijesmo a kamoli imali. Nad njim je bilo izvedeno potpuno izivljavanje, davali su mu po neku pauzu da se navodno smisli, pa opetispocetka. Bio je vracan opet u salu, pa iznova muke nad mukama. Dok je on prezivljavao razne strahove otac Salih je to sve vani sluso i dozivljavao, samo on to zna kako. Posto je Medzid vec zanemogao, oni su ga kasno uvece pustili. Zaprijetili su mu da se ne udaljava od kuce i da mora barem nesto da dâ od oruzja. Bila je hladna noc, a on prebiven, jedva se u pomoc Salihovu od 70 godina dovuko do kuce. Kad se pojavio na vrata, njegov sin od tri godine poleteo je da ga zagrli, a on sav nemocan, pao je skoro na njega, nije mogo vise na noge stajat. Bio je sav modar po ledima, rukama, rebrima. Savijan u kozu, imao je pukotine na dva rebra i jaku povredu kicme, od cega je izvrsio operaciju kicme u Nemackoj, o cemu ima dokaze. Posle nekog vremena od privodenja, otiso je za Nemacku gde i sad zivi sa porodicom, tamo se lijeci od pomoci koju prima. Od onda se nije vracao u Jugoslaviju. Sa njim su bili privodeni: Bibic Hajro i Bibic Smail, kao svjedoci.

/India Hukiq/