Zločini nad Albancima u Balkanskim ratovima

401px-Report_of_the_International_Commission_on_the_Balkan_Wars

 

 

 

Izveštaj međunarodne komisije objavljen 1914. u Vašingtonu.

Zločini nad Albancima tokom Balkanskih ratova, uključuju masovna pogubljenja, masakriranje civilnog stanovništva, etničko čišćenje, nasilno pokrštavanje i progone.

O zločinima srpske i crnogorske vojske prilikom zaposedanja albanskih naselja 1912 i 1913. godine je izveštavala evropska, američka i srpska opoziciona štampa. Radi ispitivanja zločina Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir je formirala posebnu komisiju koja je 1913. poslata na Balkan.[1] Sumirajući situaciju u albanskim oblastima, članovi komisije zaključuju:

Kuće i čitava sela su pretvorena u pepeo, nenaoružano i nedužno stanovništvo je masovno masakrirano, neverovatni akti nasilja, pljačke i surovosti svake vrste — to su sredstva koja je primenjivala i još uvek primenjuje srpsko-crnogorska vojska, u cilju potpunog preinačenja etničkog karaktera oblasti naseljenih isključivo Albancima.[2]

 

401px-Report_of_the_International_Commission_on_the_Balkan_Wars

– Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima

Broj žrtava u delu Kosovskog vilajeta pod srpskom kontrolom se u prvih nekoliko meseci procenjivao na oko 25.000 ljudi.[3][4] Najvišu procenu broja žrtava tokom 1912. i 1913. godine u svim albanskim oblastima pod srpskom kontrolom dao je Kosta Novaković, koji je procenio da je stradalo oko 120.000 Albanaca oba pola i svih uzrasta.[5] Cilj zločina je bio da se srpski zahtevi potpomognu “etničkim čišćenjem” i statističkom manipulacijom pre konferencije velikih sila koja će utvrditi nove granice.[6][7] Srpska vlada je većinu izveštaja o ratnim zločinima dočekala službenim poricanjem.[4] I neki kasniji srpski autori navedene podatke o ratnim zločinima svode na “austrougarsku propagandu” koja je “širila glasove o navodnim zverstvima srpske vojske u Albaniji i Makedoniji nad muslimanskim stanovništvom”.[8]

Događaji iz balkanskih ratova su umnogome doprineli narastanju srpsko-albanskog sukoba.

O zločinima srpske vojske i paravojnih jedinica nad albanskom populacijom je izveštavala evropska (francuska, austrijska, italijanska, nemačka, engleska, danska, rumunska, ruska), američka i srpska opoziciona štampa. Brojni izveštaji govore o masovnim pogubljenjima albanskog stanovništva, teškim razaranjima albanskih gradova, spaljivanju sela, pljačkanju kuća, klanju ukućana, silovanju žena i devojčica i zverstvima nad civilnim stanovništvom. Albanski domaćini su klani prilikom pretrage kuće, čak i kada oružje nije pronađeno.[4]Albanski i turski zarobljenici su bili prisiljeni da marširaju stotinama kilometara, a kada bi se neko srušio od umora, bio bi izboden bajonetima i ostavljen pored puta da truli.[4] Za ubistvo srpskog vojnika su vršene nasumične odmazde nad civilnim stanovništvom.[4] U mnogim albanskim krajevima srpske vlasti su podizale vešala.[5] Mnoge škole na albanskom jeziku su pozatvarane.[4]

Bečki publicista Leo Frojndlih (Leo Freundlich), koji je prikupljene izveštaje o srpskim ratnim zločinima iz evropske štampe objavio u knjizi Albanska Golgota, navodi da su masakri vršeni jedan za drugim otkad je srpska vojska prešla granicu i zaposela zemlje naseljene Albancima.[4] On zaključuje da su zločini srpske vojske i četničkih odreda uglavnom bili usmereni protiv muslimana i katolika novoosvojenih oblasti.[4] Njujork tajms od 31. decembra 1912. ocenjuje da su ova “užasna zverstva” rezultat promišljene politike da se istrebemuslimani.[17] Pariski L'Humanité je objavio zvanični izveštaj francuskog konzula iz Soluna u kojem se srpske aktivnosti u Albaniji opisuju kao pljačkanje, uništavanje i pokolji.[4] Fric Magnusen, ratni izveštač danskih novina Riget javlja: “Aktivnosti srpske vojske u Makedoniji su poprimile karakter istrebljenja albanske populacije.”[4] Rumunski lekar, dr. Leonte, u bukureštanskim novimana Adevarul od 6. januara 1913. ocenjuje da su užasi koje je video, počinjeni od srpske vojske, daleko prevazišli njegove najgore strahove. Lav Trocki, ratni dopisnik sa Balkana (kasnije čuveni vođaCrvene Armije), u ruskom listu Luč januara 1913. godine piše da “Srbi u staroj Srbiji, u svom nacionalnom poduhvatu ispravljanja onih podataka u etnološkim statistikama koji nisu na njihovu korist, jednostavno uništavaju muslimansko stanovništvo u selima, gradovima i čitavim okruzima.”[18] Kosta Novaković, srpski opozicionar, koji je bio pripadnik srpskog ekspedicionog korpusa u Albaniji, kaže da “srpska imperijalistička vlada nije ostavila ništa neučinjeno Albancima tokom okupacije”. Novaković smatra da je istrebljenje kosovskih Albanaca vršeno da bi se Kosovo kolonizovalo Srbima, odnosno da bi se izvršila srbizacija Kosova.[5] Dimitrije Tucović je opominjao srpsku javnost da je “izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom”, što je “zločinačko delo” za koje se “mora ispaštati”.[19]

Međunarodna komisija razgovara sa izbeglicama

Nakon brojnih i učestalih glasina o ratnim zločinima na Balkanu, Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir je 1913. godine ustanovila međunarodnu komisiju, koju su pretežno činili univerzitetski profesori iz Francuske, Velike Britanije, SAD, Nemačke, Austrije i Rusije. Sa srpske i grčke strane su se mogle čuti kritike da je ruski član komisije bio “bugarofil”.[20] Komisija je putovala Balkanom od početka avgusta do kraja septembra i na terenu je prikupljala građu, beležila razgovore sa izbeglima i prognanima, fotografisala spaljena naselja, arhivirala originalna dokumenta (pisma, objave, naredbe, letke, saopštenja) i ostalo, da bi po povratku u Pariz sav materijal bio obrađen i objavljen u formi iscrpnog izveštaja. Od samog ulaska u Srbiju, komisija se susrela sa nizom problema i odbojnim stavom srpskih zvaničnika, iako je njen dolazak bio najavljen preko srpske ambasade u Parizu.[21] Nalazi međunarodne komisije su potvrdili da je bilo teških ratnih zločina. Ustanovljeno je da oružje nije upotrebljeno samo protiv neprijateljske vojske, već je korišteno za pokolj stanovništva u Makedoniji i Albaniji, starijih ljudi, seljaka, zemljoradnika, žene i dece.[22] Komisija procenjuje da je u bitoljskom vilajetu, koji su podelile Srbija i Grčka, spaljeno 80% muslimanskih sela.[23] Srpske vlasti su krajem avgusta 1913. godine onemogućile ulazak Komisije u albanske oblasti pod kontrolom srpske vojske, a uporedo sa tim srpska štampa je napala dolazak međunarodne komisije kao ograničavanje suvereniteta i mešanje u unutrašnje stvari države.[24] Podaci koje je komisija prikupila objavljeni su u izveštaju 1914. godine, koji je ubrzo zasenjen izbijanjem Prvog svetskog rata.[25]

  1. Dubravka Stojanović, U spirali zločina: balkanski ratovi
  2. Izveštaj Međunarodne komisije (str. 151)
  3. ↑ :3.0001 3.02 3.03 3.04 3.05 3.06 3.07 3.08 3.09 3.10 3.11 3.12 3.13 Nadbiskup Lazar Mjeda, Izveštaj o srpskom osvajanju Kosova i Makedonije
  4. ↑ :4.0001 4.02 4.03 4.04 4.05 4.06 4.07 4.08 4.09 4.10 4.11 4.12 4.13 4.14 4.15 4.16 4.17 4.18 4.194.20 4.21 4.22 4.23 4.24 4.25 4.26 4.27 4.28 4.29 4.30 4.31 4.32 4.33 4.34 4.35 4.36 4.37 4.38 4.394.40 4.41 4.42 4.43 4.44 4.45 4.46 Leo Frojndlih, Albanska golgota
  5. o:5.01 5.2 Kosta Novaković, Srbizacija i kolonizacija Kosova
  6. ↑ :6.01 Otpor okupaciji i modernizaciji
  7. Civil resistance in Kosovo, by Howard Clark (p. 9, 10)
  8. ↑ Jump up to:8.01 8.2 8.3 Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu
  9. Izveštaj međunarodne komisije za ispitivanje uzroka i vođenja Balkanskih ratova
  10. Miranda Vickers, The Albanians: a modern history
  11. ↑ Jump up to:11.0111.2 Robert Elsie, The Conference of London 1913
  12. Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija (u Izabrani spisi, knjiga II, str. 124-125) Prosveta, Beograd, 1950.
  13. Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija (u Izabrani spisi, knjiga II, str. 124) Prosveta, Beograd, 1950.
  14. ↑ Jump up to:14.0114.2 14.3 14.4 Zvanični izveštaj velikim silama o stradanjima u Debru
  15. ↑ Jump up to:15.01Izveštaj Međunarodne komisije (str. 160-162)
  16. Izveštaj Međunarodne komisije (str. 162-164)
  17. ↑  to:17.0117.2 17.3 17.4 17.5 Srpska vojska je ostavila krvavi trag (The New York Times, 31. decembar 1912.)
  18. Kristofer Hičens, Nezavisno Kosovo
  19. Seobe Dimitrija Tucovića
  20. Iakovos D. Michailidis, The Carnegie Commission in Macedonia, Summer 1913
  21. Izveštaj Međunarodne komisije (str. 9, 10)
  22. Izveštaj Međunarodne komisije (str. 244)
  23. Izveštaj Međunarodne komisije (str. 72)
  24. Izveštaj Međunarodne komisije (str. 233)
  25. Other Balkan Wars: A 1913 Carnegie Endowment Inquiry in Retrospect

/Wikipedia/