PREDANJA O ZAJEDNIČNOM POREKLU NEKIH CRNOGORSKIH I NEKIH ARBANAŠKIH PLEMENA

balkan-albania-albanesi-mamalisor

 

Prema  pisanju  Mirka Barjaktarevića,  Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. Godine

Od ranije su poznata narodna predanja o tome da su neka crnogorska i neka arbanaška, ili pak samo neka crnogorska odnosno neka arbanaška plemena, narasla od jednog lica, odnosno razgranala se od rođene braće. A to znači da su međusobno “rođaci”. Motivi takvih kazivanja inače mogli bi biti stariji.

Da li su ovakva predanja preuzeta od balkanskih starosedelaca, ili su, makar i malim delom, imala kakvu stvarnu i istorijsku osnovu, ili su jednostavno nastala i nastajala kao izraz zajedničnih nevolja odnosno potreba međusobnog naslanjanja ljudi jednih na druge u određenim prilikama teško je pouzdano išta reći. Jer, o tome nema podataka. Zapaža se samo da su se ta i takva predanja širila i razgranavala. A to opet i samo sobom nešto govori.

Ako podjemo tako do takozvanih “rođačkih” veza arbanaških i crnogorskih plemena. Ali, odmah se nameće pitanje od kuda i kakvi su to “rođaci

Evo sada i tih (ili barem onih najznačajnijih) predanja o “krvnoj srodnosti” i međusobnom svojatanju arbanaških i crnogorskih plemena. No, da pre toga objasnimo izraz “rođaci”. U Crnoj Gori, i uopšte u zoni gde je bilo plemenskog načina življenja, pod ovim pojmom računaju se samo srodnici po muškoj liniji (kaže se za njih i rođaci “po krvi” ili “po debeloj krvi”). Srodstvo koje dolazi po ženskoj liniji (reći će se i “rođaci po mlijeku” ili po “tankoj krvi”) drži se za manje blisko pa ga zato i nazivaju svojtom (svojbinom). Na srodstvo po muškoj liniji, tojest na “rođake” obično se dugo generacijama pazi i do njega se drži, dok se ono po ženskoj liniji za generaciju dve obično zaboravi.

Polovinom prošlog stoleća austrijski konzul u Skadru, Han, zapisao je ovakvo narodno kazivanje, koje skraćeno donosimo: Neki Arbanas, po imenu Keć , pobegao od Turaka i došao u kraj koji će se kasnije nazvati Piperima. Tu se okućio i tu mu se rodilo šest sinova: Lazar, Ban, Merkot, Kaster, Vas i Piperi. I, kada su mu sinovi odrasli jedan od njih u nekoj svađi ubije suseda. Otac, star i oronuo i najmlađi sin Piperi, koji je inače bio hrom, izmiriće se sa porodicom ubijenoga. Vremenom su od tog najmlađeg narasli Piperi.[1] Ostala pak braća, iz straha od osvete, odmah su posle tog ubistva pobegli u Zatrijebač (današnji Kuči). Lazar i Ban će tu i da ostanu da bi vremenom, u predelima s leve strane Cijevne, od Lazara narasli Hoti, a od Bana u Zatrijepču Bonkeći.[2] Nešto kasnije i Merkot će se vratiti u rodni kraj da bi od njega potom narasli Mrke[3] u Piperima.

Sudbina preostala dva brata bila je sledeća: Vas se oženi devojkom iz Rečice, tu se nastani i od njega će da narastu Vasojevići.[4] Kaster ode dalje, u Dukađin (Metohija), tamo se oženi, ostane u tazbini i od njega će vremenom da narastu Krasnići.[5]

Spiridon Gopčević je pri kraju prošlog stoleća doneo isto predanje o ovoj šestorici braće.[6]

I u papirima (zaostavštini) Marka Miljanova pronađena je beleška o šestorici braće, ali delom pod drugim imenima a ne onim koje su Han i Gopčević saopštili. Tamo, naйme, stoji da je Keća Pontin imao šest sinova: Ozra, Pipa, Krasa, Vasa, Ota i Bona. Prva četvorica bili su mu od prve a poslednja dvojica od druge žene. U toj belešci dalje stoji da je Keća u Zatrijerbač došao[7] od nekuda sa severa “niz korito Cijevne”. U ovoj verziji, kako se vidi, javljaju se Ozro i Oto umesto Lazara i Mrkote (iz prve verzije). Međutim, samom Miljanovu kao da je bilo verovatnije predanje da su bila petorica braće, bez Bona (rodonačelnika Bonkeća u Zatrijepču).[8]

Ali, osim onoga što je Miljanov saopštio i drugi su zabeležili kazivanje o postojanju samo petorice braće i to: Vasa, Krasa, Ozra, Pipa i Ota, da bi vremenom od Krasa i Ota narasla arbanaška plemena Krasnići (Miljanov piše Krastenići) i Oti a od Vasa, Ozra i Pipa crnogorska plemena Vasojevići, Ozrinići i Piperi.[9] Kod arbanaškog plemena Hota takođe je zapisano predanje da su bili pet brata, ali ne i svih onih pod imenima ranije navođenim. Naime, tamo se naže da su bili: Pipo, Vaso, Kraso, Lazar i Ban. Zapravo umesto Ota ovde se javlja Lazar (od koga će narasti Hoti), a umesto Ozra dolazi Ban od noga će narasti Zatrepčani.[10] u Hotima se inače ne zna i za neko njihovo srodstvo sa Ozrinićima.[11] Jovićević navodi i verziju da je Lazar bio otac onih petorice sinova: Pipa, Vasa, Hota, Krasa i petog kome je ime zaboravljeno.[12] On inače naglašava da se u Crnoj Gori “mnogo priča” da su bila petorica (a ne šestorica) braće.[13]

Postoji zatim i varijanta da su bila četvorica braće (Vaso, Kraso, Oto i Ozro) te da nije sigurno da je Pipo bio njihov brat.[14] Tako veli jedno kazivanje. Drugo govori o četvorici, među kojima je Pipo, ali ne i Ozro.[15] Erdeljanović je u Piperima zabeležio predanje o četvorici braće: Pipo, Ozro, Vaso i Oto, koji su bili sinovi Nikole Gojkova, koji je ispred Turaka sa decom pobegao iz Pirota,[16] odnosno po drugoj verziji iz Prizrena.[17] I Lalević i Protić su u Vasojevićima zabeležili varijantu o četvorici braće (Vaso, Kraso, Oto i Ozro), koji su iz Hercegovine najpre došli na Kčevo. (Ovde među braćom nema Pipa). Tu je Ozro, pošto je bio hrom, ostao i od njega će postati Ozrinići.[18] O postojanju četvorice braće javlja se i varijanta: Bijeli Pavle, Vaso, Pipo i Ozro.[31] Ovde kao da su smišljeno isključeni rodonačelnici kojeg od arbanaških plemena (Krasa i Ota), jep se umesto njih našao Bijeli Pavle.

Potom se javlja predanje o postojanju samo trojice braće: Vaso, Ozro i Pipo.[19] To po jednoj verziji. Po drugoj bili su to: Vaso, Hoto i Kraso.[20] Prva varijanta govori o trojici braće od kojih će narasti samo crnogorska plemena. Po drugoj varijanti od Vasove braće Hota i Krasa narasla su dva arbanaška plemena: Hoti i Krasnići.

Polovinom prošlog stoleća francuski konzul u Skadru, Enar, koji je inače dosta pisao o severnoj Arbaniji, prepričao je motiv narodne pesme u kojoj se govori o Vasu, Hasu i Kolašu kao tri brata,[21] a od kojih trojice su, navodno, narasla plemena Vasojevići, Ašani[22] i Kolašinci. Ni u ovoj verziji neće biti “rođaka” Arbanasa.

Kako se vidi, zapisano je više, i različitih varijanata o postojanju trojice, četvorice, petorice ili pan šestorice braće, od kojih je vremenom naraslo nekoliko naših ili naših i arbanaških plemenskih zajednica. Ovakva predanja javljala su se i dalje ne bi li se njima obuhvatilo još koje pleme i ne bi li se i ono našlo u grupi “rođaka”. Domišljanju i izmišljanju narodnom u ovom pogledu kao da nije bilo kraja. Javljala su se i nova predanja.

Tako je Miljanov zapisao predanje da su plemena Kuči, Kastrati i Šaljani nastala od tri brata: Grče, Krsta i Šaka.[23] Po predanju opet samih Kastrata njihov predak, Detali Vratoš, doselio se svojevremeno, sa svojim sinovima, iz Kuča.[24] i zato što su doseljeni sa kučke teritorije, zapisaće Miljanov, Kastrati se sa Kučima “svoje (svojataju) po krvi”.25] Šta više, Miljanov beleži da se sa Kučima “za bliziku drže” ne samo Kastrati i Šaljani već i Beriše. Jep, i njihovi su preci, kao i preci Kastrata, navodno, doseljeni iz Kuča.[27] Dakle, valjalo je biti srodnik (zapravo rođak) sa što više plemena bilo crnogorskih bilo arbanaških. Ako ne “po krvi”, blizina se iznađe po izvornoj ili matičnoj teritoriji sa koje je neko “došao”. Zato su Kučima “rođaci” ne samo Kastrati i Beriše već i Klimenti jer je i njihov daleki predak svojevremeno, tobože, doseljen iz Kuča.[28] Eto, dakle, i srodstva koje dolazi po zajedničkoj matičnoj teritoriji. Sasvim je pak jasno da biti poreklom sa iste teritorije ne znači biti i srodnik sa nekim od onih koji danas žive na toj teritoriji.

Takođe često iskazano i zapisano predanje jeste i o postojanju dva sasvim druga brata od kojih su vremenom narasla dva poznata plemena. To su Bijeli Pavle i Gavrilo (Gašo) kao rodonačelnici Bjelopavlića i Gašana. Bijeli Pavle i Gašo, bili su, navodno, sinovi Lene Dukađina.[29] Rovinskom je ovo predanje izglodalo i verovatnim.[30] Šobajić je u Bjelopavlićima zapisao predanje da su ispred Turaka svojevremeno, iz Metohije, pobegla dva brata: Bijeli Pavle i Gavrilo u Crnu Goru. Gavrilo se kasnije “vratio na starevinu” i “poturčio”. I, od njega je postala grupa Gašani kod Đakovice.[31] Šobajić je zabeležio i varijantu da su ova dvojica imala još dva brata: Miraša i Boška, od kojih (navodno) ima potomaka po Boki i u Paštrovićima.[32]

Od Leke Dukađina dovode poreklo ne samo Bjelopavlići i Gašani već i dva druga arbanaška plemena: Miriditi i Šaljani.[33] Ali, nemamo podataka o tome da su se svojatali recimo Bjelopavlići i Gašani s jedne i Miriditi i Šaljani s druge strane iako svi svoje plemenske rodonačelnike vezuju za isto lice (Leku). Kako se vidi, Šaljani će jednom biti “rođaci” sa Kučima a drugi put sa Bratonožićima ili Miriditima.

Sačuvala su se zatim predanja, makar bila i sasvim uproštena, da su međusobno “rođaci” arbanaški Klimenti i crnogorski Ceklinjani (kod Crnojevića rijeke). Miljanov je zapisao da je predak Ceklinjana doseljen iz Arbanije i dodaje da sada “rođaci” (misli na Arbanase Klimente i potomke jednog davno odseljenog Klimente koji se posrbio) ne mogu međusobno da se sporazumevaju jer više ne govore istim jezikom.[34] Predanje, naime, kaže da je neki Leka iz Klimenata došao u Ceklin preko Pipera gde se bio oženio nekom udovicom. I, od toga Leke, poreklom Klimente, su ceklinski Gornjani, a od sina iz prvog braka one Piperke, koga je ona sobom kao dovotka povela Leki, su ceklinski Donjani.[35] Nemamo podataka o tome da su se na osnovi ovakvog predanja “rođakali” Piperi i ceklinski Donjani (čiji je predak poreklom iz Pipera). Ili za to nije bilo neke konkretne potrebe!

Sa Klimentima se “rođakaju” i Moračani.[36] Zapravo, postoji predanje da 37]  im je predak potekao iz Morače,[38] odnosno iz Pipera,[39]odnosno iz Hercegovine.[40] Za srodničke veze sa Klimentima, kako se vidi, kao da je bilo nekog otimanja i utrkivanja. Valjda i zato što su oni duže ostali privrženi hrišćanstvu. Za daljeg pretka Klimenata (po jednom nazivao se Amati, po drugom Klmen) kaže se da je doseljen iz Hota a da je u Hote doseljen iz Kuča.41] Kod Klimenata opet zabeleženo je predanje da oni potiču od prapretka Nikole Oštroumnog Kolmendija,[42] dok Šuflaj, nasuprot tome, tvrdi da ovo plemensko ime dolazi po Klementiani, nekadašnjem vizantijskom utvrđenju koje se nalazilo na putu Skadar-Prizren, kod srednjevekovne carine sv. Spas na Drimu.[43] I za plemensko ime Kastrati Šuflaj tvrdi, svakako s pravom, da je došlo (ne po ličnom imenu Krsto kako predanje kaže) po kastrumu, starom rimskom utvrđenju, koji se nalazio na putu Skadar-Oroši.[44] Oblik imenice Kastro po svom glasovnom sastavu sasvim je blizak izrazu kastrum.

Ponekad i stanovništvo malih naselja, ili predela, izgradi predanje da je i ono naraslo od negdašnje braće. Tako u Drenici (Kosovo) priča se da su od braće: Preke, Ozrena i Brnje nastali – od Preke i Ozrena neki ovdašnji arbanaški rodovi, a od Brnje Srbi u selu Brnjaku u Ibarskom Kolašinu.[45] Ovo nalaženje i stvaranje “rođaka” i u malim naseljima svakako je bilo po ugledu na ona već ranije pominjana predanja. Ili su ih donosili i stvarali doseljenici iz plemena gde su takve legende već postojale. Tako, na primer, za Komatoviće u Brnjaku se priča da su poreklom iz Kuča.[46] Ili, u Šekularu se pripoveda da se pre desetak generacija unuk onda značajnog prvaka, Vuka Ljevaka, oženio devojkom zarobljenom od Klimenata. No, ovaj je rano umro pa se njegova žena, sa detetom iz tog braka, vrati u rod (Klimente). Tamo se ponovo udala, ali u drugom braku nije imala dece. Od onog njenog dovotka, po ocu Šekularca, vremenom je u Klimentima naraslo veće bratstvo Lelčani.[47] Sličan, ali u obrnutom smeru, slučaj desio se u selu Velici, kod Plava. Prema predanju, pre desetak generacija dobežao je ovamo, iz straha od osvete, neki Čera, katolik, iz severnoarbanaškog plemena Šalje. U Velici se oženio od starosedelaca Živaljevića i primio pravoslavnu veru. Od njega je potom narasla grupa rodova (Brkovići, Gojkovići, Golubovići, Jokići, Kneževići, Kasumovići, Mikići, Lakićevići, Radulovići i Simonovići), koje susedi nazivaju zajedničkim nadimkom “Šaljani”, a kojih je u Velici 1921. bilo više od 150 domaćinstava.[48] U međuetnički graničnim zonama, dakle, moglo je da bude, i bivalo je, uzajamnih veza, etnički mešovitih brakova pa tako i osnova za “rođačke veze”.

Kako vidimo, nekako su se stalno javljali i iznalazili novi “rođaci”. Njihov krug se mogao lako razmicati ili suziti. Valjda kako je kome, i kada, trebalo onako je i stvarao odgovarajuću varijantu. Predanja ove vrste raznošena su, razume se i samim kretanjem stanovništva. Uostalom, kao i ostale tradicije. Zanimljivo je da se u najvećem broju predanja na početku navedenih skoro stalno javlja Vaso da bi se oko i pored njega stavljala, i menjala, “braća” raznih imena. Ili polubraća. Da li je to bilo zbog toga što je ovo pleme (Vasojevići) odavna brojno i jako i što ga je kao takvo svako hteo da ima za “rođake”? Ili je to bilo i zbog toga što su se Vasojevići dosta odseljavali iz svog matičnog kraja pa tako raznosili popularnost i svog rodonačelnika i svog plemena? Za predanja neće biti važno da li je Vaso bio sin Kećov, Lazarev ili Nikolin! I sa Klimentima, videli smo, mnogi su želeli da budu “rođaci”.

To što se poreklo Drekalovića, koje nazivaju i novokučima, predanjem dovodi u vezu sa Đurom Kastriotićem, drugi put sa Mrnjavčevićima, a treći put sa Grubom, kćerkom cara Dušana[49] i neće biti toliko značajno. Svako je imao svoje kazivanje koje je obično i držao za jedino verodostojno. No, glavno je bilo da se ima ugledan predak, to jest što poznatiji plemenski “korijen”. A sa takvima ko i ne želi da postane “rođak”? Značajan rodonačelnik svakako je potomcima, koji su se trudili da ne “obrukaju svoje stare”, bio moralna podrška.[50] Ako pak u predanju neko nije zapamćen kao “brat” već poznatog i legendarnog lica, onda može (naknadno) da mu se postane i polubrat. Ovaj neće biti viđen i čuven kao njegov brat, ali mu je ipak brat. Oto i Ban su “polubraća” već poznatih Pipa i Vasa. I Brato će, rodonačelnik Bratonožića,[51] tako postati polubrat Vasu i Pipu. Ono što arbanaški Banjkani, u Kučima, koji se drže kao deo plemena Kuča, dovode svoju starinu od Crnojevića[52] trebalo bi da bude naknadno iznalaženje (izmišljanje) srodstva sa nekim. Naime, kada drugi imaju značajnog pretka zašto ne bismo i mi imali? Taj predak je ponekad došao iz daljine, ili je bio nepoznatog porekla. Ali, ovde bi ipak bio najkarakterističniji Aso, očigledno naknadno izmišljeni brat Vasov. Lično ime Aso (ili Haso) napravljeno je od as (ili has), imenice arapskog porekla, koja znači imanje, feud, posed dat nekom na uživanje. I, po napravljenom (odnosno izmišljenom) imenu Asu lako dođe i do naziva Ašani za stanovnike Asa (beranske, danas Ivangradske kotline). I, tako je novonastali Aso postao niko drugi do brat Vasov.[53] Glavno je bilo da se ima neki oslonac (brat, odnosno njegovi potomci) na koji se, po plemenskom mentalitetu obavezne srodničke solidarnosti, moglo pozvati i računati. Tako su i stanovnici starog naselja Mrke u Piperima, koje kao starije žitelje novi i energičniji Piperi u početku i nisu marili, našli pretka u imenu Mrkote ništa manje nego Pipovog brata.[54] Kada već žive pomešani, i zajedno zašto ne bi bili i rođaci i “braća”? A kada tvrdimo da su nam rođaci i braća onda ih tako obavezujemo na (uzajamnu) pomoć. Ako se predanje o tome da je Mrkota (predak Mrka u Piperima) bio stric Pipov,[55] odnosno da mu je bio brat, oporekne ili zaboravi, onda će se za Mrke naći nove srodničke veze sa Mrkojevićima iz Crnogorske krajine. I to sada prema sličnosti imena.[56] Glavno je bilo da se ima što više “rođaka”

 

 

  1. . Hahn, Albanesische Studien, Jena 1853, 185-188.
  2. . Hahn, Citirani rad, 185-188. Istu ovu priču iz severno Arbanije o poreklu Hota i Bonkeća saopštio je i Enar 1859 (Hyacinth Hecquard, Histoire et deskription de la Haute Albanie on Jegarie, Paris 1859, 171-5).
  3. . Hahn, Citirani rad 185-88. Mrke su inače davnašnje naselje u Piperima sa “starosedelačkim” stanovništvom (Jovan Erdeljanović, Postanak plemena Pipera, Srp. etn. zbornik 17, Beograd 1911, 347, 352).
  4. Hahn, Citirani rad, 185-188. U turskim spomenicima 15 i 16 stoleća Lijeva Rijeka, kao potonja matica plemena Vasojevića, naziva se Rečica (Miomir Dašić, Vasojevići od pomena do 1860, Beograd 1986, 161,164).
  5. . Hahn, Citirani rad, 185-188.
  6. . Spiridon Gopčević, Oberalbanien und Seine Liga, Leipzig 1881, 573, 574.
  7. . Marko Miljanov, Cjelokupna djela 3, s. 26-7.
  8. . M. Miljanov, Cjelokupna djela Z, s. 23; Videti i Andrija Jovićević, Malesija Srp. etn. zbornik 27, Beograd 1923, 55.
  9. Jovan Erdeljanović, Postanak plemena Pipera, Srpski et. zbor. 17, Beograd 1911, 316, 323, 474; P. Vešović, Pleme Vasojevići, 99; M. Miljanov, Cjelokupna djela 3, s. 23.
  10. . Andrija Jovićević, Malesija, Srpski etn. zbornik 27, Beograd 1923, 55.
  11. . A. Jovićević, Malesija, 55.
  12. . A. Jovićević, Malesija, 55.
  13. Jovićević, Malesija 56.
  14. Bogdan Lalević-Ivan Protić, Vasojevići u crnogorskoj granici, Srpski etn. zbornik 5, Beograd 1903, 536.
  15. . P. Vešović, Pleme Vasojevići, 93.
  16. . J. Erdeljanović, Postanak plemena Pipera, 326, 447.
  17. Erdeljanović, Postanak plemena Pipera, 326.
  18. Lalević-I. Protić, Vasojevići u crnogorskoj granici, 536.
  19. Ljubomir Nenadović, O Crnogorcima, pisma sa Cetinja iz 1871 (Srpska književna zadruga) Beograd 1929, 69.
  20. . Pavle Rovinskiй Černogorija vъ e proљlomъ i nastojaљčem II, 1, Sanpeterburgъ
  21. . M. S. Milojević, Putopis, Beograd 1872, 98-99.
  22. Hecquard, Citirani rad, 112.
  23. Ašanima se nazivaju stanovnici Beranske (Ivangradske) kotline – ranije nazivane asom ili hasom, koje su Vasojevići u svom širenju od 18 stoleća tu zaticali.
  24. Marko Miljanov, Cjelokupna djela 3, s. 23.
  25. Ljuba Kovačević u Cjelokupnim djelima M. Miljanova knj. 4, Titograd 1967, 255.
  26. Miljanov, Cjelokupna djela 3, s. 23.
  27. Miljanov, Cjelokupna djela 2, s. 80.
  28. Andrija Jovićević, Malesija, 60-1.
  29. Miljanov, Cjelokupna djela 2, s. 80.
  30. Pavle Rovinski, Citirani rad, 117.
  31. Petar Šobajić, Bjelopavlići i Pješivci, Srpski etn. zbornik 27, Beograd 1923, 175. Miljanov beleži da su se braća razdvojila u Metohiji, to jest da je odatle otišao samo Bijeli Pavle, a da Gašo nije napuštao Metohiju (Cjelokupna djela 2, s. 80.)
  32. Petar Šobajić, Citirani rad, 175.
  33. Frans Nopcsa, Aus Sala und Klementi, Sarajevo 1910, 31.
  34. . M. Miljanov, Cjelokupna djela 2, 81, 3, 23.
  35. Andrija Jovićević, Riječka nahija, Naselja srpskih zemalja, 7, Beograd 1911,600; A. Jovićević, Malesija 63-4; M. Miljanov, Cjelokupna djela 2, 81; 3, 23.
  36. Mitar Vlahović, Postanak crnogorskih plemena, Zbornik radova III kongresa slovenskih geografa i etnografa, Beograd 1923, 231.
  37. . H. Hecquard, Citirani rad 178-180; Miloš Velimirović, Na Komovima, Bratstvo 5, Beograd 1892, 24; A. Jovićević, Malesija 61, 64, 77.
  38. Jovan Tomić, O Arnautima u staroj Srbiji i Sandžaku, Beograd 1913, 74.
  39. Jovićević, Malesija 64.
  40. Andrija Luburić, Vojvoda Jovan Mrkšić Klimenta Karađorđev ded i plavski Turci, Beograd 1937. 17.
  41. Jovićević, Malesija 60-1.
  42. Sufflay, Povijest sjev. Arb., Arhiv za arbanašku stranu II, 2, Beograd 1924, 197.
  43. . M Sufflay, Povijest sjev. Arb. 197; M. Sufflay, Srbi i Arbanasi 60.
  44. Sufflay, Srbi i Arbanasi 60.
  45. Mirko Barjaktarović, O zajedništvu Arbanasa i drugih, Politika H 1987, Beograd, s. 17.
  46. Milisav Lutovac, Ibarski Kolašin, Srpski etn. zbornik 67, Beograd 1954, 49.
  47. Jovićević, Plavskogusinjska oblast, Polimlje, Velika i Šekular, Srpski etn. zbornik 21, Beograd 1921, 566.
  48. Jovićević, Plavsko gusinjska oblast… 539.
  49. Miljanov, Cjelokupna djela 3, 1. 21.
  50. Kad pominjemo poreklo pojedinih rodova ili bratstava tu je pleme Kuči posebno zanimljivo. Tako, dok se Drekalovići poreklom vezuju za Đ. Kastriotića (Skenderbega), dotle se “stari” ili “ostali Kuči” vezuju za Gojka, brata kralja Vukašina, a arbanaški rod Banjkani hoće da budu od Crnojevića (J. Erdeljanović, Pleme Kuči u Crnoj Gori, Srpski etn. zbornik 8, Beograd 1907, 170.
  51. . J. Erdeljanović, Bratonožići pleme u crnogorskim brdima, Naselja 6, Beograd 1909, 494. Postoji i mišljenje da su Kuči i Bratonožići istog porekla i da su nekada bili jedno pleme (J. Erdeljanović, Kuči, 167) te da su imali zajedničkih zemalja i istu slavu (J. Erdeljanović, Bratonožići, 491).
  52. Erdeljanović, Pleme Kuči u Crnoj Gori, Srpski etn. zbornik 8, Beograd 1907, 144-5, 170/.
  53. Milisav Lutovac, Srbljani u gornjem Polimlju, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu 10, Beograd 1935, 114.
  54. Po jednoj verziji Mrkoje je bio “stric Pipov” (J. Erdeljanović, Piperi, 353).
  55. Erdeljanović. Postanak plemena Pipera, 353.
  56. Erdeljanović, Postanak plemena Pipera 353.