Sandžak: političko-socijalni kontekst Žrtva islamofobije?

biserko

Žrtva islamofobije?

Sandžak je pogranična i prekogranična oblast Srbije i Crne Gore koji se oslanja na sever Kosova i Republiku Srpsku, odnosno Bosnu i Hercegovinu. Prostire se na 8409 kvadratnih kilometara od čega se u Srbiji nalazi 4504 a u Crnoj Gori 3905.

Sonja Biserko

Tokom procesa raspada Jugoslavije i nastanka veoma fragilnih novih državnih tvorevina sa tendencijom ka etnonacionalnim državama, i Sandžak je težio autonomiji. U oktobru 1991. godine održan je nezvanični referendum, koga je podržalo više od 90 odsto izašlih, ali ga je Srbija proglasila neustavnim i zbog toga je podigla optužnice protiv njegovih organizatora.Sulejman Ugljanin, kao glavni organizator je zbog toga otišao u Tursku gde je bio sve do 1996. Optužnica više nije bila pominjana.

Sandžačko pitanje se aktuelizuje u procesu raspada Jugoslavije i vezuje se isključivo za Bošnjake, odnosno muslimane. Režim u Srbiji je tokom tih godina vodio hajku protiv Bošnjaka, između ostalog zastrašivanjem stanovništva koje je vršeno stalnim pretragama kuća u potrazi za navodnim oružjem, kao i policijskom torturom I vojnim granatiranjem sela. To je period represije u Sandžaku i masovnih iseljavanja u evropske zemlje5 (Nemačka, Skandinavija…).Oko 70.000 ljudi se iselilo, bežeći od terora.

Mada Sandžak nije bio direktno zahvaćen ratnim sukobima devedesetih, od 1991 – 1995, bio je sve vreme pod opsadom, izložen represiji. Semiha Kačar, predsednica Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, ističe da to vreme karakteriše ozbiljno kršenje ljudskih prava: ubistva, otmice, zastrašivanja, masovne policijske torture, politički procesi, razni diskriminacioni postupci (Štrpci, Sjeverin). Pošto režim nikad nije napravio potpun i odlučan raskid i otklon od tadašnje politike koja je dovela do dubokih trauma bošnjačke zajednice i njene nesigurnosti, Semiha Kačar ističe da to opstruiše integraciju Bošnjaka u srbijansko društvo. Jer, trauma, kako ističe, otežava integraciju zajednice koja strahuje da se traumatično iskustvo ponovi.

Mada je značajan broj žrtava tužio državu Srbiju zbog torture, veliki broj slučajeva je odbačen zbog zastarelosti. Oni kojima je dodeljena nadoknada, bila je ponižavajuće niska.

Režim u Beogradu nije napravio napor da se distancira od politike Slobodana Miloševića i zato se većina Sandžaklija oseća odbačenim i marginalizovanim. U glavnim medijima Sandžak se uvek pominje u negativnom kontekstu. Tenzije su bile visoke i zbog toga što su se interesi trojice lidera (Rasim Ljajić, Sulejman Ugljanin, Muamer Zukorlić) stalno sukobljavali, a to je dovodilo i do brojnih obračuna. Sva otvorena pitanja koja se odnose na status Bošnjaka i Sandžaka kao regiona još su otvorena. U administrativnim službama, policiji i sudstvu u Sandžaku i dalje dominiraju Srbi, što nije u skladu sa demografskom slikom, ali i zakonima koji garantuju manjinama zastupljenost u institucijama.

BEZBEDNOSNI IZAZOVI

Sandžak je dobio na strateškom značaju u procesu raspada Jugoslavije, jer se nalazi na tzv. Zelenoj transverzali (povezuje Tursku, Kosovo i Bosnu i Hercegovinu), koja je bila u kritičkom fokusu srpskih propagandista devedesetih. Srpski orijentalisti (Darko Tanasković, Milorad Jevtić, Nada Todorov) su od osamdesetih godina činili značajan front antiislamskog pokreta i u znatnoj meri su, propagandom čiji su stavovi postali opšteprihvaćeni doprineli genocidu protiv muslimana u Bosni.

Srbijanska vlada, nacionalisti, dominantni mediji i Srpska pravoslavna crkva promovisali su otvoreno neprijateljsko raspoloženje prema islamu, što se na kraju završilo genocidom u Bosni i Hercegovini. Takav odnos prema svim muslimanima u tadašnjoj Jugoslaviji opravdavan je argumentom da muslimani nisu evropski narod.

Taj odnos nije suštinski promenjen ni 25 godina nakon rata u Bosni i Hercegovini. Naprotiv, dobio je na snazi i tumačen je naknadnim kontekstima – terorističkim  napadom na SAD (2001) i pojavom ISIL na Bliskom Istoku 2011. Sandžak kao kompaktna teritorija na kojoj žive Muslimani (Bošnjaci) je zato kontinuirano u fokusu beogradskih stratega.

Pojavom vehabija na Balkanu,9 Sandžak je dodatno došao u fokus bezbednosnih institucija kako u zemlji, tako i iz inostranstva. Nakon što se mali broj mlađih ljudi pridružio ISIS na bliskoističnom ratištu, Sandžak je tretiran kao rizično područje. Ipak, nije došlo do masovne radikalizacije niti je bilo incidenata koji iz toga proizilaze. Lokalna policija je uvek imala pod kontrolom sve one koji su bili sumnjivi po bilo kom osnovu.

Srbija je u oktobru 2014, usvojila izmene Krivičnog zakona, koje predviđaju zatvorske kazne do deset godina za sve koji se bore na stranim ratištima, ili organizuju i vrbuju građane Srbije za takvu odluku. U Irak i Siriju iz Srbije je, prema rečima ministra za unutrašnje poslove Nebojše Stefanovića, otišlo 48 ljudi.10 Šestorici sandžačkih muslimana koji su bili na ratištu u Siriji, 2018. godine izrečene su zatvorske kazne od sedam i po do 11 godina zatvora. Suđeno im je po članu 319. Krivičnog  zakonika za međunarodni terorizam. Sudski proces je trajao više od tri godine.11

Međutim, prema istim informacijama, i u Ukrajinu je otišlo više od 30 građana koji su ratovali na strani proruskih pobunjenika. Tamo su odlazili preko Poljske ili direktno preko Moskve.

Kad je reč o ratnicima koji su odlazili na ukrajinsko ratište pred Tužilaštvom i sudom u Srbiji našle su se 24 osobe koje su prekršile zakon. Svi oni sklopili su sa Tužilaštvom sporazum o priznanju krivice i svi ti sporazumi su pred sudom uvaženi. Za većinu njih sud je doneo osuđujuće presudu, a kazne zatvora su dobila samo trojica.

Ostali su dobili uslovne kazne. Tri lica su osuđena na kaznu zatvora u trajanju od po šest meseci, koju su služili, kako piše u presudi, “u prostorijama u kojima stanuju”.

Međutim, pojava vehabija bila je dodatni razlog za lošu sliku o Bošnjacima, podsticana je informacijama o desetinama ljudi koji su otišli da ratuju u Siriji. Posebno isticalo da je jedan od glavnih organizatora napada na ambasadu SAD u Sarajevu, 2011. godine bio Mevlid Jašarević, Novopazarac.

Kako je jugoslovenska kriza “nedovršeni posao” neizvesno je kako će se prelomiti i sudbina Zapadnog Balkana. U tom kontekstu, Sandžak je relevantna strateška tačka zbog muslimanskog stanovništva koje se percipira kao remetilačko i nepoželjno.

Aktuelna događanja u dvema susednim zemljama, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, pokazuju na delu pokušaje Beograda da radikalizuje situaciju, kako bi se osporila njihova nezavisnost i granice i ishodovalo rekomponovanje Balkana.

Srpski stratezi često ističu naklonost Bošnjaka kosovskim Albancima, čiju su nezavisnost “pozdravili” i ističu da su sva tri aktuelna lidera u Sandžaku poreklom Albanci. A, pošto “Bošnjaci i Albanci imaju tradicionalno dobre historijske, prijateljske i porodične odnose vijekovima,” implicira se da za Sandžaklije važi: dobro došli u “Kosovo”!13

Zato Slobodan Antonić, politikolog, ističe da “Za Srbe i Srbiju nekako je žalosno da se dva, njima neprijateljska nacionalizma (Bošnjaci i Albanci) otimaju oko nesumnjivo srpske zemlje, kao oko svog Lebensraum-a. No, imajući u vidu otvorenost tzv. kosovskog pitanja, kao i, na drugoj strani, činjenicu da se “dve entitetske države po pravilu raspadaju” (ovde), jasno je da su gotovo sve geopolitiče opcije – otvorene.

POLITIKE IDENTITETA I PREVENCIJA EKSTREMIZMA Sandžak: POLITIKE IDENTITETA I PREVENCIJA EKSTREMIZMA mart 2020.