Kosovski Albanci u Jugoslaviji – borba za autonomiju

Mrika_Limani01

 

Mrika Limani: Analiza slučaja 7

Fadilj Hodža se u svojim memoarima priseća kako se užasno osećao kad se Milivoje Bajkić izvikao na njega zato što imena regruta tokom mobilizacije za konačne borbe za Jugoslaviju ispisuje na albanskom jeziku.1 Osramoćen pred svima jer je koristio svoj maternji jezik, uvideo je, kaže, sve jasnije unitarističke tendencije Srba u Jugoslaviji. Strah od unitarizma, termina iza koga se krio srpski centralizam, pritiskao je internacionaliste koji su bili protiv toga se od svih naroda u Jugoslaviji pravi jedan.2

 

Kosovo je pripojeno Jugoslaviji, a ne Albaniji, jer su srpski komunisti bili uticajni, jer se Tita to mnogo nije ticalo i, konačno, zato što albanski partizani nisu bili u stanju da išta učine. Na sastanku u Beogradu 1944, priseća se Fadilj Hodža, Edvard Kardelj mu je preneo da je Tito odlučio da bi najbolje bilo ostaviti Kosovo kao deo srpske teritorije da bi se umirili Srbi čiji bi revolt u to vreme izazvao velike probleme.3 Jednom je čak i Crnogorac Marko Vujačić tvrdio pred Titom da ravnica Dukađini (Metohija) pripada Crnoj Gori, ali je Đilas to opovrgao skrenuvši pažnju na činjenicu da, ukolio bi se ravnica Dukađini pripojila Crnoj Gori, Crnogorci bi u vlastitoj republici postali manjina.4

Najteži incident nakon što su partizani preuzeli kontrolu nad Kosovom odigrao se u Tivariju gde je ubijeno 1670 albanskih regruta upućenih na Sremski front.5 To je u izvesnoj meri doprinelo antikomunističkom raspoloženju stanovništva ruralnih oblasti Kosova, naročito Drenice odkuda je bila većina tih regruta. Već u septembru 1945, srpska skupština je usvojila zakon o uspostavljanju dveju autonomnih oblasti u okviru republike – Vojvodine i Kosova i Metohije.6

Partijski „agitprop“ nije imao baš nekog uspeha na Kosovu, kao ni bilo gde drugde.7 Međutim, 1945, je otvaranje škola na albanskom jeziku – sa udžbenicima i nastavnicima iz Albanije – naišlo na vrlo dobar odjek, i predstavljalo je korak napred u priznavanju novoformirane vlade Kosova, što je sve bilo novina u odnosu na vlast u prethodnoj Jugoslaviji.8 Za mobilizaciju ljudi uglavnom su bili zaduženi lokalni komunisti koji su išli od sela do sela i svojim autoritetom ubeđivali seljačko stanovništvo da im je jedinstvena Jugoslavija i potrebna i korisna. Evidentno je da se, barem ne do 1947, nije mnogo radilo na ideološkoj indoktrinaciji lokalnog stanovništva.9 To je posebno bilo opravdano u slučaju Kosova – indoktrinacija marksizmom i lenjinizmom bila bi nešto strano tamošnjem seljaštvu koje još uvek nije bilo u celosti izašlo iz feudalizma. Međutim, verovatno su zbog ekonomskih i socijalnih razlika između polugradskog i seoskog stanovništva, urbani slojevi mnogo lakše prihvatale marksističko-lenjinističke postulate. Ovome u prilog, Ströhle, uočava da su u socijalističkoj Jugoslaviji evidentne socijalne razlike između gradskog i seoskog stanovništva karakteristične čak i za potonje decenije socijalizma.10

Odmah po formiranju federacije služba državne bezbedosti – OZNA – krenula je u obračun sa „neprijateljima naroda“. Premda osnovana za otkrivanje ratnih zločina, vrlo brzo se pretvorila u partijsko oružje za eliminaciju političkih protivnika. Grupe smatrane neprijateljskim, poput ustaša, četnika, Nemaca-kolaboranata i Šiptara,11 su donekle eliminisane, ali su ovi poslednji zauvek ostali stigmatizovani u socijalističkoj Jugoslaviji.

Preuzevši političku kontrolu, komunisti su 1947, hteli da pokrenu i ekonomsku revoluciju, kako bi se jugoslovensko društvo iz agrarnog transformisalo u industrijsko.12 Međutim zbog velike zaostalosti, ovaj je proces na Kosovu veoma kasnio – da bi započeo tek 1957. U početku su socijalizam i formiranje zadruga naišli na dobar odjek na Kosovu.13 Na to se gledalo kao na stepenik više na lestvici ekonomskog razvoja. Zadruge su vremenom prerasle u male, savremene pogone.14 Malobrojne su bile porodice u posedu većeg obradivog zemljišta, a one koje su ga i posedovale morale su ga predati državi. Na to se nije nužno gledalo kao na nešto loše – i, odista, u izvesnoj meri je učvrstilo socijalizam i donekle ravnopravnu podelu dobara. Sve to je omogućilo prosečnom seljaku da živi od svoje zemlje i svog rada, umesto od minimalne nadnice nekog veleposednika. Međutim, već u drugoj polovini četrdesetih godina prošlog veka postalo je jasno da poljoprivredna proizvodnja ne može da zadovolji potrebe celokupnog stanovništva Kosova: najverovatnije zbog nesposobnosti da se pokrene efikasna proizvodnja.15 Situacija se donekle poboljšala u periodu 1950—1952, uvođenjem novih agrarnih tehnologija i zemljoradnje, zasnovane na samoupravljanju.16 Zbog otpora seljaka vlada je 1954, bila primorana da ukine seljačke radne zadruge kao formu kolektivnog vlasništva.17

Ideološki monopol nad javnim životom, koga je partija – preimenovana 1952, u Savez komunista Jugoslavije – uživala u drugim krajevima, nije se mnogo doticao prosečnog kosovskog Albanca. I dalje se veliki broj njih osećao otuđenim od jugoslovenske države.

Uvođenje jugoslovenskog socijalizma takođe je dovelo do izražaja potencijalnu dihotomiju centralizam-federalizam. Očiti na svim nivoima vlasti, ovi su politički trendovi na Kosovu dobili sasvim drugačiji prizvuk. Centralizam srpske republike koja je svoju moć i uticaj htela da proširi nauštrb drugih republika federacije, pretočen je u kontinuiranu opresiju kosovskih Albanaca. Još očitije je 1948, postalo da se na Kosovo gleda kao na surogat ideološkog sukoba albanskih staljinista i jugoslovenskih komunista. Da ironija bude veća, Enver Hodža (Hoxha) je 1948, u jeku sukoba Staljin-Tito, optužio Tita da želi, kao imperijalistički kolonizator, da prisajedini Albaniju jugoslovenskoj federaciji.18

Tačno je da je Albanija slala na Kosovo špijune koji su od njega napravili „najopasnije mesto u zemlji“.19 U međuvremenu su i neki kosovski Albanci napustili zemlju i otišli u Albaniju.20 Ustvari, ovim se pravdalo organizovano nasilje nad kosovskim Albancima koji su optuživani za izdaju, hapšeni i premlaćivani. Kako se širio strah od kontrarevolucije, tako su legalizovane I akcije UDBE i upadi u albanske kuće u potrazi za oružjem; ljudi koji nisu ni posedovali oružje morali su da ga kupuju, kako bi, kad se to od njih zatraži, imali šta i da predaju.21 U julu 1956, u Prizrenu je održano tajno suđenje devetorici optuženih za špijunažu u korist komunističke Albanije.22 Njihovo pogubljenje je podstaklo nacionalistički i, do tada latentan iredentizam.

U svojim memoarima Fadilj Hodža kaže da su se OZNA i Srbija okoristile, jer je „oružje kupovano od Srbije da bi ga na kraju dobila OZNA“.23 Aleksandar Ranković je igrao glavnu ulogu u korišćenju mehanizama države za represiju nad Albancima, što je samo zaoštrilo međuetničke tenzije.24 Njemu je aparat državne bezbednosti služio za eliminaciju „domaće i strane reakcije“.25 Stoga i ne iznenađuju brutalne mere preduzimane protiv Albanaca – na njih se gledalo kao na strano telo u Jugoslaviji, koje se niti prirodno uklapa u južnoslovensku državu, niti se preterano trudi da se uklopi. Po svoj prilici, upravo je takva etnička stigmatizacija doprinela da dobiju „status“ antikomunističke i antidržavne reakcionarne snage.

Malobrojni su verodostojni istorijski izvori koji se odnose na ovaj period i ovo specifično pitanje; međutim, na akciju oduzimanja oružja nadovezao se progon Albanaca, a potom strah koji je zavladao među njima, što je mnoge verovatno i nagnalo da emigriraju u Tursku.

Pomirivši se sa Sovjetskim Savezom 1955, Jugoslavija je postala važniji faktor na međunarodnoj sceni – međutim, njeni su odnosi s Albanijom ostali nepromenjeni. To je samo još više otuđilo kosovske Albance i pedesete godine prošlog veka svedoče o njihovoj neprilagodljivosti. Ponovo je pokrenuto pitanje nacionalnog i etničkog identiteta Albanaca na Kosovu, koji su opet izjednačavani sa Turcima. Zbog toga je 1953-195426 u Tursku emigriralo oko 50.000 Albanaca. Sporazumom koga su Tito i ministar inostranih poslova Turske Mehmet Fuat Köprülü27 potpisali u Splitu, pokrenut je talas migracije. Mnoge su albanske porodice i u svojim domovima govorile turski, i to još od vremena otomanske vlasti. Migraciji je verovatno dodatno doprinela i zabrana škola na albanskom sve vreme postojanja prve Jugoslavije.28

Fadilj Hodža u memoarima piše i o tome kako se sastao sa Aleksandrom Rankovićem, želeći da mu objasni da je izjednačavanje sa Turcima kulturološka zaostavština, a ne etnička denominacija Albanaca. Bilo mu je stalo da to pitanje raspravi sa Rankovićem koji je, od tada, govorio da Albanci ne treba da napuštaju Jugoslaviju, već samo Turci.29 To se očito odnosilo na „slobodne migrante“ koji su svojevoljno odlazili u Tursku i, u skladu sa turskim zakonom o useljenju, etnički i identitetski se identifikovali kao Turci – što sam zakon nije sasvim jasno definisao. Zakon je išao na ruku turski govorećim zajednicama, poput Bošnjaka, Pomaka, Kerkeza, Albanaca i Tatara.30 Nedostupnost ključnim javnim funkcijama i marginalizacija s kojom su se suočavali u Jugoslaviji, svakako su dodatno doprineli iseljavanju Albanaca u Tursku. A razlozi za iseljavanje bili su mnogi i po prirodi različiti – diskriminacija, progon i ekonomska zaostalost, koji su ih socijalno i kulturološki isključivali iz jugoslovenskog društva bili su, po svoj prilici, glavni okidači emigracije.31 Prema procenama, više od 80.000 Albanaca emigriralo je u Tursku između 1953, i 1966.32

Mladi Albanac Adem Demaći je digao glas protiv ovakvog preseljavanja stanovništva, govoreći da srpske vlasti time žele da etnički očiste Kosovo od Albanaca. Osuđen je na kaznu zatvora 1958, i otpušten nakon tri godine. U talasu represivnih mera – i da bi se pokazalo da se navodne kolevke albanskog nacionalizma drže pod strogom kontrolom – 1955, zatvoren je Albanološki institute, osnovan samo dve godine ranije. I ovakve akcije su potsticale iredentizam među Albancima za koje je zatvaranje Albanološkog instituta bilo jasan dokaz nasilja nad razvojem albanske svesti.

Nakon puštanja iz zatvora Adem Demaći je osnovao Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca, tajnu organizaciju čiji je cilj bio, kako i sam naziv sugeriše, ujedinjenje sa Albanijom.33 Ponovo je, kao vođa panalbanskog pokreta (nacionalnog pokreta za pripajanje Kosova Albaniji) izveden na sud 1964, i osuđen na 15 godina zatvora.34 Adem Demaći je ostao simbol albanskog nacionalnog otpora.

Nezadovoljstvo Albanaca je bivalo sve veće. U znak otpora režimu, neki albanski mladići su tokom cele 1956, vijorili albanskim zastavama. Hapšeni su i ispitivani od strane UDB.35

Mahom protivnici iredentizma, albanski rukovodioci su i dalje nastojali da dobrobit za Albance obezbede u okviru federacije. Revizijom saveznog ustava 1963, Kosovo je dobilo status autonomne pokrajine, umesto autonomne oblasti.36 Ono što je predstavljalo korak napred za Kosovo, delovalo je iritirajuće na neke srpske zvaničnike koji su u tome videli slabljenje srpske dominacije na Kosovu. Pitanje je još više zaoštreno na Četvrtoj sednici CK Saveza komunista Jugoslavije, kad je isključen Ranković, ali i slučaj Kosova podignut na savezni nivo. Ova je sednica pokrenula i dalju federalizaciju republika.37 Već je šezdesetih godina postala očita unutrašnja polarizacija, ali je sednica poslala jasan signal najvišim srpskim rukovodiocima.38

Studentski protesti koji su izbili u Čehoslovačkoj, Poljskoj i drugim zemljama, u Jugoslaviji su bili izraz razočaranja u vladajuću oligarhiju, ali je agenda demonstracija iz oktobra i novembra 1968, na Kosovu bila nešto drugačija. Demonstranti, uglavnom albanski studenti, zahtevali su republiku i univerzitet na albanskom jeziku.39 Uprkos represivnim merama protiv demonstranata – jednom izgubljenom ljudskom životu i 22 uhapšenih u Tetovu – demonstracije su doprinele da se slučaj Kosova podigne na viši politički nivo u okviru Jugoslavije.40 Tri godine kasnije, 1971, osnovan je Prištinski univerzitet. Hidajet Hiseni – koji se priključio Revolucionarnoj grupi i postao politički zatvorenik – kaže da su demonstracije iz 1968. kod njega probudile nacionalnu svest.41

U međuvremenu su preduzimane pozitivne mere za podizanje statusa Kosova u okviru jugoslovenske federacije. Albanski je 1971, priznat kao zvanični jezik zemlje.42 U Tirani je 1972, održan Kongres ujedinjenja albanskog jezika, na kome su učestvovali i predstavnici kosovskih Albanaca. Oni su podržali korišćeni standardizovanog albanskog jezika na Kosovu, zasnovanog na toske dijalektu.43 Prihvatanje ovog standarda bilo je signal nacionalnog jedinstva Albanaca, bar na nivou jezika. Događaj koji je zauvek pogoršao srpsko-albanske odnose bili su ustavni amandmani iz 1974, kojima je potvrđen status Kosova kao autonomne pokrajine.44 Ovim je Kosovo dobilo velika samoupravna ovlašćenja, što je nailazilo na jak otpor u Srbiji.

ZAHTEVI ZA REPUBLIKOM KOSOVO

Dosledan svojim suštinski, komunističkim uverenjima, Miroslav Krleža je smatrao da se pravo na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, lako transformiše u nacionalizam i iredentizam.45 U tom pogledu je u okvirima komunizma nacionalni iredentizam Albanaca na Kosovu predstavljao izdaju komunističke ideologije za koju je nacionalizam bio isto što i destrukcija komunističkog društvenog sistema pa je, shodno tome, značio i kontrarevoluciju kojoj se valja suprotstaviti na odgovarajući način. Međutim, u razmatranju održivosti Jugoslavije kao višeetničke zajednice, istorijski je važno sagledati rastući nacionalizam i iredentizam, koji su, premda manje evidentno, pothranjivani i u drugim republikama. To su bile najveće prepreke na putu jugoslovenske integracije.

Ovakvi pokreti su već, sami po sebi produbljivali nacionalnu polarizaciju i potsticali sve strane koje su se suštinski protivile otvorenoj centralizaciji federacije u korist Srbije. Dok je razaranje Jugoslavije predmet istorijske debate koja se vodi sa više aspekata, tema koja bi se smela analizirati samo u disertacijama, u raspravi o mestu Kosova u Jugoslaviji više je nego dovoljno ograničiti se na ulogu koju su u istorijskim zbivanjima na Kosovu u poslednjoj dekadi postojanja Jugoslavije odigrali komunistički kadrovi i njihove kolege iz suprotnog ideološkog tabora.

Centralno mesto u toj rapravi imaju iredentističke nacionalne organizacije, ili tajne grupe za koje se tvrdi da su položile temelje jedinstvenog otpora srpskoj opresiji na Kosovu. Kao ni u svakom istorijskom događaju, tako ni politički pokreti i albanski otpor nisu bili linearni: trebalo je prevazići mnoge ideološke prepreke i promeniti brojna politička opredeljenja da bi se došlo do nezavisnosti od Srbije. U ovoj istorijskoj debati bilo bi i netačno i površno zaključiti da je istorija Kosova u Jugoslaviji bila isključivo istorija stalne međuetničke netrpljivosti – istorija srpsko-albanskih dvoboja – a još manje odgovorno držati se mantre o „istorijskoj mržnji“ kao sveprisutnom razlogu burnih srpsko-albanskih odnosa.

U tome se slažem sa Todorovom – krvava istorija Balkana nije krenula od geografske oblasti Kosova 1389,46 i ne počiva na pogrešnoj tezi da su društveno-kulturološke razlike nešto nepromenjivo i večno, pa su stoga i postojane srednjevekovne netrpeljivosti fluidnih identiteta na Balkanu. Zauzeti stav o tom pitanju veoma je bitno za razgovor o ulozi Kosova u jugoslovenskim ratovima, jer se njegov geografski značaj u srednjevekovnom kontekstu koristio za mobilizaciju masa.

Tvrdilo se, prema sličnom atavističkom obrascu, da su demonstracije iz 1981, izazvale domino efekat koji je razotkrio krhku federaciju. Majer (Meier) promptno odbacuje ovu trvrdnju podsećanjem na „hrvatsko proleće“ i potonje mere državne represije u Hrvatskoj.47 Ovom se tvrdnjom ne želi odvratiti pažnja čitaoca sa značaja i efekta demonstracija iz 1981, na istorijat nestanka Jugoslavije, već samo ukazati na to da su tenzije u Jugoslaviji očito prethodile međuetničkim sukobima na Kosovu, i da takvi sukobi nisu vezani isključivo za Kosovo.

Međutim, značajno je razmotriti i tvrdnju da nacionalna osećanja nisu suzbijana u Jugoslaviji, već da su ta osećanja koristile nacionalne grupe kako bi čitave društvene skupine vratile na stanje starih neprijateljstava.48 Premda je to delimično i tačno, i verovatno još relevantnije u kontekstu međuetničkih netrpeljivosti između slovenskih naroda u Jugoslavii, negirati etnički zasnovano neprijateljstvo Srba i Albanaca pre 1974, bilo je jednostavno istorijski netačno. Istina, ovaj se argument ne može u celosti koristiti prilikom razmatranja položaja Albanaca u Jugoslaviji – bezbrojni su istorijski dokazi o tome da nacionalna osećanja jesu korišćena da bi se u određenim periodima provocirala neka politička ponašanja, ali ne i da je međuetnička netrpeljivost Srba i Albanaca obeležila, na ovaj ili onaj način, celokupnu istoriju Kosova u Jugoslaviji.

Ovo potvrđuju i očiti progoni kojima su bili izloženi Albanci koji su izražavali iredentističke, tj. nacionalističke stavove neposredno nakon formiranja socijalističke Jugoslavije. Teško je reći sa sigurnošću da li su oni proganjani isključivo po etničkoj osnovi, ili zato što su nacionalistički stavovi bili nespojivi sa vladajućom komunističkoj ideologijom. Valja uočiti da su se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka srpski komunistički zvaničnici u javnim obraćanjima upravo pozivali na ovo drugo da bi opravdali mere koje su preduzimane, a potom i policijsku vlast na Kosovu. Verovatno je u svemu ovome i ličnost Dobrice Ćosića sjajan primer kako su se međuetnički antagonizmi oblikovali tokom cele druge polovine XX veka, pa čak i u redovima iskrenih komunista.49

Studentske demonstracije iz 1981, bile su prekretnica u istoriji Kosova. Zahtevi da se status Kosova podigne na nivo republike ukazivali su na to da su Albanci postali toliko brojni da su lagodno mogli da traže takav položaj u Jugoslaviji, koji je samo nekoliko decenija ranije smatran nemogućim. Mnogi faktori – koji su se verovatno međusobno dopunjavali – doveli su do nemira. Ekonomsko nazadovanje ili stagnacija Kosova snažno su se odrazili na perspektive kosovske omladine. Rastuće tenzije između etničkih grupa jačale su ukupno nezadovoljstvo, i snažno polarizovale i jedne i druge. S jedne strane, Srbi su predvideli kakve mogu biti posledice apsolutne većine etničkih Albanaca na Kosovu, dok su se Albanci, s druge strane, osetili dovoljno sigurnim da je vreme da svojom brojnošću podignu glas protiv onoga što je većina njih smatrala vekovnom srpskom opresijom.

Dok su neki Albanci bili žestoko antijugoslovenski raspoloženi i tražili ujedinjenje s Albanijom, veliki broj kosovskih Albanaca, već uklopljenih u društveni i kulturni milje Jugoslavije, i dalje je donekle verovao da Jugoslavija može opstati kao država pod uslovom da se kosovskim Albancima priznaju status naroda i prava koja su smatrali da im pripadaju.50 Ovi poslednji su mahom bili na nekim funkcijama i članovi Saveza komunista. Mada bi bilo lakše debatovati o ovome u apsolutnim kategorijama, i jednu grupu nazvati antialbanskom (ili jugoslovenskim saveznicima), a drugu predanim nacionalistima koji su se borili za albansku stvar – što je izgleda trend u albanskoj istoriografiji – činjenica je da obe grupe spadaju „negde između“. Postojanje tajnih iredentističkih albanskih organizacija koje su se deklarisale kao marksističko-lenjinističke,51 sjajan je primer koliko su svi ti politički identiteti bili nejasno definisani, koliko nisu odslikavali različita ideološka opredeljenja Albanaca, već pre njihov istorijski razvoj i ideološke stavove koji su utrli put političkoj svesti o samoopredeljenju. Konačno, može se reći da su i levica i desnica bile spremne da se bore za zajedničku stvar.52 Marsističko-lenjinističke i nacionalističke grupe su se stopile 1993, spremne da ostave po strani ideološke razlike u borbi za zajedničku stvar i učešćem u Oslobodilačkoj vojsci Kosova.53

Svakako da su iredentističke organizacije, aktivne u prethodnoj dekadi ostavile trag na rastuću nacionalnu svest Albanaca i na mnogo načina određivale buduća politička kretanja tako što su omladinu napajale nacionalizmom i antijugoslovenstvom. One su istovremeno odličan istorijski „vodič“ kroz albansku borbu za nezavisnost, koja je počela skromnim zahtevima za upotrebom albanskog kao zvaničnog jezika i nacionalne zastave, preko uspostavljanja Univerziteta u Prištini, da bi stigla do zahteva za nezavisnošću. Ilegalne organizacije su uglavnom stajale iza latentnog ideološkog otpora jugoslovenskom establišmentu, jer je njihova aktivnosti bila organičena ideologijom, i to naročito u ranijim dekadama. Mnogi naučnici se slažu u tome da je to bila neprekidna borba – i jeste u izvesnom smislu – ali bi se na osnovu toga moglo zaključiti da je reč o stalnoj, jedinstvenoj i doslednoj borbi od formiranja jugoslovenske federacije, što svakako nije bio slučaj. Iredentističe albanske organizacije bile su vrlo aktivne šezdesetih godina prošlog veka, ali su mnoge sedamdesetih prestale sa aktivnošću da bi se pregrupisale, i osamdesetih pokrenule naredni talas aktivizma. Premda većina ovih zbivanja neposredno korespondira sa kulturnim, ekonomskih i društvenim kretanjima u Jugoslaviji, demonstracije iz 1981, i aktivnost ilegalnih organizacija su te koje su zaista obeležile društvena i kulturna kretanja specifična za Kosovo. Uprkos pokušajima partijskih funkcionera da drže situaciju pod kontrolom, neslaganje srpskih vlasti i lokalnih predstavnika partije povodom kosovske autonomije,54 samo je pojačalo represivne mere srpskih vlasti protiv iredentističkih pokreta. Iredentisti, nazivani kosovskim nacionalistima, progranjani su širom Jugoslavije.55 Od 1975, UDB je masovno hapsila ljude, što je već samo po sebi bilo dovoljno da pokrene pobunu.56

Demonstracije 1981, bile su posebno žestoke. Prve su izbile u Prištini 26. marta 1981. Iste večeri je predsednik Saveza komunista Kosova proveo sate u razgovoru sa studentima, uveravajući ih da će dobiti bolje uslove na Univerzitetu.57 Međutim, tokom narednih meseci demonstracije su se proširile i na druge gradove, poput Podujeva, Gnjilana, Vučitrna, Lipljana, itd.58 Već 6. aprila proglašeno je vanredno stanje na Kosovu. Policija se brutalno obračunavala sa demonstrantima, ubijeno je čak 300 ljudi i još 1000 ih je ranjeno.59 Gotovo 1700 demonstranata je pritvoreno, a protiv njih 154 su podignute optužnice.60

Još jedna albanska nacionalistička organizacija je formirana 1981, pod imenom Lëvizja Popullore për Republikën e Kosovës (Narodni pokret za Republiku Kosovo). Osnovali su je Hidajet Hiseni, Mehmet Hajrizi i Nezir Mirtaj. Posle spajanja sa drugim tajnim organizacijama, Pokret će odigrati ključnu ulogu u formiranju Oslobodilačke vojske Kosova. Sličnu irendentističku organizaciju, Lëvizja për Republikën Socialiste Shqiptare në Jugosllavi (Pokret za socijalističku albansku republiku u Jugoslaviji) osnovao je prvo u Švajcarskoj Džafer Šatri 1982, a potom na Kosovu Gafur Elshani i Šaban Šala.61 Pokret se zalagao za status republike Kosovo u Jugoslaviji, a njegovi osnivači su optuženi da su kovali planove za ujedinje s Albanijom.62 Aktivnosti ovih grupa su se međusobno prožimale, i one su se često spajale na nivou određenih oblasti.63

Od 1981, do 1986, uhapšeno je i zatvoreno oko 4000 Albanaca osumljičenih za pripadnost iredentističkim organizacijama. Do 1988, taj broj je dosegao 584.373 ljudi.64

U tom su periodu načinjeni i prvi pokušaji formiranja oružanog otpora. Jusuf Gervaja, Bardoš Gervaja i Kadri Zeka su pokušali da organizuju oružani otpor Albanaca sa sedištem u Nemačkoj, ali su ih vrlo brzo otkrile srpske tajne službe u saradnji sa nemačkom policijom.65 Ubijeni su u Nemačkoj 1982.66 Albanska dijaspora je bivala sve aktivnija po nacionalnom pitanju, obrazovala je klubove i društva preko kojih su se prikupljala finansijska sredstva za Oslobodilačku vojsku Kosova. Do jula 1983, otkriveno je oko 55 tajnih grupa.67

POLITIČKA SMENA U SAVEZU KOMUNISTA KOSOVA I UKIDANJE AUTONOMIJE

U govoru koga je održao na Devetom kongresu SUBNOR Jugoslavije, Pavle Jovičević je govorio o nemirima na Kosovu. Okarakterisao ih je kao kontrarevolucionarnu delatnost protiv bratstva i jedinstva naroda na Kosovu. Istakao je indoktrinaciju albanske omladine iredentističkim i nacionalističkim idejama. U završnoj reči pozvao je socijaliste da stabilizuju situaciju na Kosovu.68

Ne mogu se poreći nastojanja da se situacija kroz institucije drži koliko-toliko pod kontrolom. Nova generacija albanskih komunista nadala se da je sposobna da očuva mir i stabilnost, a da pri tom dalje na produbljuje međuetnički jaz. Tenzije su, međutim, bivale sve jače. Na Albance se više nije gledalo kao na zajednicu koja pripada Jugoslaviji – njihovo otuđenje koje se osećalo od formiranja Jugoslavije, prepoznala je javnost u Srbiji. U tekstu iz jula 1985, Zvonko Simić je ukazao na mali broj Albanaca-učesnika Narodnooslobodilačkog rata.69 Namera je bila da se istakne da se Albanci nisu borili za Jugoslaviju i da, kao takvi, ne zaslužuju da budu deo nje.

Na 14. Konferenciji kosovskih komunista održanoj u aprilu 1986, Azem Vlasi, raniji predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, došao je na čelo pokrajinskih komunista umesto Kolj Široke. Mesec dana kasnije, Sinan Hasani je postao predsednik kolektivnog Predsedništva Jugoslavije.70 Na ovako visokim funkcijama Albanci su uživali određen autoritet u pokrajini. Kosta Bulatović, Srbin sa Kosova, uhapšen je u aprilu 1986, kad je policija kod njega pronašla primerak peticije kojom su tražene ustavne promene statusa Kosova, kako bi se zaustavio navodni teror Albanaca nad Srbima. A tekst te peticije je prethodno već bio objavljen u štampi. Ispostavilo se da policija ne zna po čijem nalogu ga hapsi – kasnije se videlo da je to bilo po nalogu nekog iz Beograda.71

Albanski komunistički lideri su ubrzo uvideli da se tenzije planski koriste.72 Međutim, kako to Klark uočava, tada je već za njih bilo kasno da se priklone narodu – isuviše su se s njim antagonizirali.73 Objavljivanjem Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti u septembru 1986, u kojem se ističe navodni genocid nad Srbima, više nego ikad do tada zaoštreni su međuetnički odnosi.74

Predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić nije hteo da, kao političko sredstvo za dobijanje podrške koristi srpski nacionalizam i nacionalistička osećanja za Kosovo, što je Slobodan Milošević 1987. iskoristio protiv njega i drugih liberala, optužujući ga da je popustljiv povodom Kosova.75 Dragiša Pavlović koji je upozoravao do ćega može dovesti podizanje tenzija među Srbima na Kosovu, bio je primoran da podnese ostavku.76 Učvršćujući politički autoritet u masama, Milošević je u aprilu 1987, otišao na Kosovo Polje gde su Srbi protestovali protiv navodne opresije Albanaca.77 U govoru, Milošević je situaciju na Kosovu nazvao još jednim egzodusom evropskog naroda s Kosova nakon srednjeg veka, aludirajući na istočnjačko nasleđe Albanaca.78 Krenula je i prljava medijska kampanja protiv Fadilja Hodže – tada već u penziji – kao najvažnijeg albanskog političara u vreme demonstracija 1968, i 1981. Bio je optuživan da je podržavao nacionalistička i iredentistička strujanja.79 Napad na najviše komunističke rukovodioce druge Jugoslavije došao je u vreme kad se o Titovoj eri već govorilo kao o vremenu opresije Srba.

Milošević je sa Vlasijem sarađivao na državnom nivou sve do decembra 1987, što je Vlasi protumačio kao njegovo nastojanje da umiri situaciju na Kosovu. Međutim, ubzo je postalo jasno da Milošević ne smatra da se problem Kosova može rešiti saradnjom sa lokalnim rukovodstvom.80

Nakon ukidanje vojvođanske autonomije 1988, Milošević se usmerio na Kosovo. U novembru 1988, na dan kada se Pokrajinski komitet SK spremao da smeni Kaćušu Jašari – koja je u maju zamenila Vlasija, i takođe stala u odbranu statusa Kosova – 3000 rudara iz Trepče krenulo je ka Prištini u mirnom protestu. Podstakli su i druge da se priključe, tako da se tu okupilo 300.000 ljudi. Oni su tražili da Kosovo zadrži status automne pokrajine.81

Rahman Morina, Hisamedin Azemi i Ali Šukriju postavljeni su na partijske funkcije umesto smenjene Jašarijeve. Novoimenovano rukovodstvo ostalo je lojalno Miloševiću i ustupcima pomoglo u procesu ukidanje kosovske autonomije.

Protestujući protiv ukidanja autonomije 1300 rudara rudnika Stari Trg započelo štrajk glađu, u februaru 1989. Nakon tri dana Morina im je obećao da će podneti ostavku, čime je štrajk okončan. Međutim, Morina nije podneo ostavku i rudari su shvatili da su bili izigrani.82 U međuvremenu je 215 albanskih intelektualaca stavilo potpise na peticiju srpskom parlamentu, izražavajući svoj stav prema ustavnim promenama. Mnogi od njih su otpušteni sa posla, a potom i hapšeni.83 Srpska policija je sprovodila žestoku torturu nad onima koji su bili upućeni u zatvor u Leskovcu.84 Već u martu 1989, uhapšen je i Azem Vlasi.85

Skupština Kosova, u kojoj su od 190 poslanika, 126 bili Albanci, izglasala je ukidanje kosovske autonomije. Sednica je protekla u znaku žestokog pritiska na albanske poslanike, a samo glasanje, u znaku kršenja procedure. Na, navodno demokratskoj sednici, u krajnje nelegitimnim okolnostima i putem manipulacija, Srbija je autonomiju Kosova proglasila nevažećom. Kosovo je u celosti potpalo pod vlast Srbije, što je utrlo put daljoj opresiji i, konačno, pokušaju Srbije da Kosovo očisti od Albanaca.

Na masovne proteste organizovane 1989, u mnogim gradovima na Kosovu srpska policija je odgovorila odmazdom. U Podujevu su albanski demonstranti gađali policajce kamenicama i raznim predmetima koji su im se našli pri ruci, neki su pucali i iz vatrenog oružja i ubili jednog policijskog komandira. Nakon toga je policija počela da koristi dum-dum metke.86

MIRNI OTPOR I POČETAK ORUŽANOG USTANKA

U decembru 1983. osnovan je Demokratski savez Kosova (Lidhja Demokratike e Kosovës) na čelu sa Ibrahimom Rugovom. Rugova, pisac koji je studirao i na Sorboni, izabran je za predsednika kao neko smatran tipičnim zapadnim intelektualcem. Partija je trebalo da bude glasnik osnovnih političkih kretanja na Kosovu tokom devedesetih godina prošlog veka. Njena politika je bila politika mirnog otpora u nadi da će se tako steći podrška Zapada za albansko pitanje. Očekivali su i da će domino efekat pada komunističkih sistema zahvatiti i Jugoslaviju pre nego što dođe do neke tragedije.87 Iako su i druge političke partije bile aktivne u tom periodu Demokratski savez Kosova (DSK) je uživao najširu podršku stanoništva.88

Malići ne misli da je DSK u tom kritičnom periodu, od januara do februara 1990, presudno uticao na iznenadnu promenu strategije sa nasilnih protesta na mirni otpor.89 Mirni otpor je potisnuo demonstracije koje bi srpska policija sigurno iskoristila kao casus belli. Mada ga ilegalne organizacije koje su već počele sa pripremama za oružani otpor nisu prihvatale, mirni otpor im je ipak kupio dovoljno vremena da se pripreme za gerilski rat koji je buknuo 1998.

Prva oružana jedinica, međutim, formirana je već 1989, da bi 1991, bila prepoznata kao LPK (Lëvizja Popullore e Kosovës) i iste godine ustanovila svoje sedište u Cirihu. Tada su se i njeni pripadnici Havit Haliti, Havit Haziri i Ahmet Hadžiju sreli sa tadašnjim albanskim predsednikom Ramizom Alijom.90 Veze sa Albanijom pokazale su se izuzetno značajnim za formiranje OVK i šverc oružja.

Suspendovavši kosovsku skupštinu 2. jula, srpske vlasti su htele da ukinu svaku legitimnu albansku instituciju u okviru Jugoslavije. Međutim, 114 albanskih poslanika održalo je sednicu u dvorištu skupštinskog zdanja i proglasilo nezavisnost Kosova.91 Srpski parlament je raspustio kosovski i 26. jula izglasao Zakon o radnim odnosima u posebnim okolnostima koji je, između ostalog, omogućavao otpuštanja sa vrlo kratkim otkaznim rokom.92 Već 1991, više od polovine zaposlenih Albanaca ostalo je bez posla. Potom je na Kosovu zavladao teror.93

U septembru 1991, albanski poslanici kosovske Skupštine su sazvali referendum o nezavisnosti Kosova. Za nezavisnost je izjasnilo 99.87 odsto glasača (87 odsto od ukupnog biračkog tela na Kosovu).94

Jugoslavije je počela da se raspada već u januaru 1992, kada je Evropska unija priznala secesiju Hrvatske i Slovenije.95

Devetesetih godina prošlog veka uspostavljen je i albanski paralelni sistem na Kosovu. Institucije i škole funkcionisale su u okvirima samoproglašene nezavisnosti. U tom paralelnom sistemu, škole na albanskom jeziku postale su izuzetno važne od 1989, kad su srpske vlasti zavele etnički zasnovanu segregaciju – srpski i albanski učenici nisu mogli da pohađaju nastavu u istim učionicama i po istim školskim programima.96 Osnivanje albanskih škola van srpskog nastavnog programa, značilo je da su nastavnici i profesori radili u okviru institucija nezavisnog Kosova. To je bilo i od simboličnog značaja za Albance, kao prkošenje srpskoj opresiji. Profesorima i studentima Univerziteta u Prištini bio je zabranjen pristup Univerzitetu, pa se stoga nastava odvijala po privatnim kućama.

Istovremeno, 1993, na Kosovu se počelo sa ozbiljnim pripremama za oružani ustanak. S tim saznanjima srpska policija i vojska krenule su u akcije protiv ljudi za koje se sumnjalo da učestvuju u organizovanju teritorijalne odbrane Kosova.97 U periodu 1992-1995, izvedeno je 135 napada na jugoslovenske snage.98 Uprkos brutalnoj odmazdi srpske policije mirni otpor nije posustao – Savez studenata Univerziteta u Prištini organizovao je mirne studentske demonstracije 1997. Tom prilikom je policija uhapsila rukovodioce Saveza studenata, pa čak i tadašnjeg rektora Univerziteta Ejupa Statovcija.

Oružani otpor je u međuvremenu bivao sve jači. Kosovo nije bilo obuhvaćeno mirovnim sporazumom iz Dejtona, što je veoma razočaralo Albance. U takvim okolnostima se na pojavu OVK nije gledalo samo kao na neki alternativni plan za promovisanje pitanja Kosova na međunarodnom planu, već pre kao na jedinu snagu koja može nešto bitno da promeni. Tajna organizacija LPK – Narodna obnova Kosova – je u periodu 1994-1996, obučavala pripadnike OVK koja se prvi put pojavila u javnosti 28. novembra 1997, na dan državnog praznika Albanske zastave, na sahrani Hasana Gecija u Drenici.99 Pojavljivanje OVK označilo je početak totalnog rata srpskih snaga protiv OVK na Kosovu.

/yuhistorija/