“Panda je bila naš omiljeni kafić, ovaj od prve godine, on je pored gimnazije kafić. Svi smo tu išli, to je bilo mesto, place to be. Ovaj, ono za Novu Godinu ideš negde na žurku, prvo ideš u Pandu na kafu, onda tamo. […]
Neko je zvao kući i ovaj pitao moje da l’ sam ovaj, da l’ sam tu. Mama kao eno ga uči. ‘Ma daj proveri ti da li je u sobi’, kao, ‘Jeste’, ‘kao bio je masakr u Pandi, ne znamo šta je bilo, znamo samo da je bila pucnjava i da je gomila ranjenih’. […]
Naravno setim ih se ja stalno i kad gledam fotke i sve to, svakog 14. decembra iako ono u crkvu ne idem mnogo dugo, tad odem, zapalim sveće ovaj zbog njih, pomislim na njih. […]
Ali sad ti godinama kasnije kad ovaj čuješ tako nešto da postoji neka mogućnost da je to DB [Državna Bezbednost] uradio, mislim ja sad gledano ovako, ja kad gledam ne znam, ja i dalje ne mogu da verujem u to, i dalje čak ne mogu da verujem da ti čak i najzliji ljudi koji postoje među nama, koje država Srbija organizovala da dole svašta rade po Kosovu, ja i dalje ne mogu da zamislim da bi oni upali da ubiju neku decu.”
