SVJEDOCENJA O SRPSKOM TERORIZMU NAD BOSNJACIMA SANDZAKA (IV)

trejebina

Mustafa Dzigal (1932) iz Trijebina; “U prostorije MUP-a Novi Pazar javio sam se 9. maja 1994. godine. Pita me jedan od njih: jesi li ti gazda Mustafa? Jesam, kazem. Cekao sam petanest minuta.

Kaze on meni: Mustafa, znas li ti zbog cega smo mi tebe ovdje pozvali? Ne znam, odgovorih mu, ja ne znam zbog cega ste me pozvali, vec samo golu dusu da vam dadnem. Ja da sam imao to oruzje ne bih dozvolio da se ovoliko ljudi izivljavaju na mene. Kaze on meni, zove se Karlicic, podignuvsi se sa stolice – imaces, imaces tursku ti majku tvoju…, a onda mi rece da se izujem, obucu i carape. Rece mi da skinem kaput. Te ja skidoh i kaput. – Penji se na tu stolicu (pokazuje nam kako je cucnuo na koljena na stolicu da bi lakse mogli da ga tuku policijskim palicama po tabanima). Glava mi je bila ovako uza zid. Upozorava me jedan od njih – da ne naslanjam glavu na zid, govoreci: Majku ti tursku – ti jos ne znas gdje si dosao. Psovali su me, bili me po tabanima onom palicom, po glavi i ledima. Krivio sam se od bolova. Jedan od njih koji me najvise tukao stavljao mi je onu palicu u usta, nije pravo nego stranom. Vjestacke vilice sam bio skinuo i sakrio u dzep. Pao sam dole prebijen i ponizen. Odjednom, cujem, neko mi rece – dizi se odatle. Ja sam se digao. Neko mi je nasuo vode, iza mene, jedan metar. – Gazi ovdje, rece mi. Ja sam gazio. Cistio sam noge jedno pet minuta.- Pridi ovamo, kaze mi policajac. Ja sam prisao. Udario me nekoliko puta onom palicom po ledima i glavi. Kad me je udario sa zemljom me je sastavio. Bio me je i po rukama desetak puta, ja sam turio ruke medu noge. On me saleteo pa opet po ledima, u grudi me bio boksovima. Posrnuo sam da padnem, on me docekao nogom. Uhvatio me ovdje za jaknu i rekao mi: rok ti je dva minuta da se obuces, a ja ne mogu da sastavim ruke ni prste od batina. Ne mogu da uzmem carape i da ih navucem na noge. Obuo sam jednu nogu nekako, suteo. Vode mi nisu dali, a nisam ni jeo ni pio dva dana i dvije noci, koliko se moj babo digao iz groba. Nemam dijete, sve ce te prekopati, necu reci da nesto starih cijevi kod nekog nebih nasao. Mene su djeca davno otisla u svijet, samo sam sa zenom i jednom djevojcicom malom, unukom ovog mi sina. Oni meni opet: – Kako nemas tursku ti majku, pa me slozi po lubini. Doceka me drugi krvnik sa palicom i boksovima. Na usi nisam cuo nista, dobio sam upalu uha. Opet su nastavili da me biju. Drao sam se kao kurjak. Oni se umore bijuci me, dodu drugi koji ih odmijene. Tako do dvanaest sati. Zapamticu do groba dvadesetpeticu, sobu gdje su me tukli. Tu sobu poznaju i drugi ljudi sa Pesteri koji su jeli cuteke. Kad je bilo dva sata posle podne, dosao je onaj glavni, kada je htio da napusti i rekao mi: – Cica, otidi dolje kod onija, da te ne bi ovdje trazili. Ja sam sisao, vukao se niz one stepenice sa treceg sprata, suteo sam dolje suteo, kad je bilo pola cetiri, dosao je Anicic i pozvao me ozgor preko onih strazara. I ja sam se odvuko gore kao prebijena kucka, ne mogu na noge ni na ruke uz stepenice. Muka moja. Usao sam opet u dvaesetpeticu. Pitao me Anicic: – Jesi li smislio za oruzje? Ja njemu opet ono isto – nemam oruzje. Oni opet nastavise da me biju. I batine su bile do devet uvece. U devet je dosao jedan zuti. On mi je rekao da je on nacelnik, mlad covjek, i on me pita za pusku. Ja mu kazem da je nemam. Gradio sam kuce, nisam kupovao puske ni jedna vrata nema, a ako ustreba da ce mi valjda dati tu pusku da branim drzavu. On meni kaze – ti ne beginises ovu drzavu, hoces neku drugu. Ja mu rekoh: da je to neko ogrijesio dusu ko vam je rekao da imam oruzje. On mi se nakostrijesi i zaprijeti mi ovim rijecima: Daces i svaki onaj metak kao i oruzje koje si kupio za sinove. Koliko imas sinova, pitao me? Ja njemu odgovorih, imam cetiri. Pita me gdje su ti dvojica? Rekoh mu da su dvojica u Sarajevu a dvojica su mi radili u sjenicku Postu, ovaj mladi ode u Njemacku, dok ovaj drugi uzeo malo odmora kako su me ovi isprebijali. Vodi me do ljekara odkako ste me vi isprebijali. Rijec dvije, on meni kaze: mamu ti pa me utisti pod batinu, cini mi se ni nebesa me ne mogu sastaviti. Vidite kakav sam ja bogalj, starac sam, da sam u mladim godinama ne bih ja ovdje ni dosao. Jer jedanput dusa ispada, a hiljadama jok. A meni je dusa hiljadama, ispadala, ispadala. Pustili su me onako jadnog i ponizenog iz MUP-a, porucujuci mi da im se ponovo javim iduce sedmice i da cu ja progovoriti kako treba. Ja sam izasao odatle i krenuo ulicom, ne znam ni kuda. Odnekud je naisao neki taksista, ne znam ko je. Sjecam se da sam mu rekao: vodi me na Hadzet kod dzamije, dok nadem neke moje rodake na teravije. Djeca mi pofaljavase gore, snaha mi i zena, sin… Kad je vidio sta je bilo sa mnom onaj taksista nije htio da mi naplati voznju. Posle sam otiso kuci gdje su klali neku jagnjad i jarad te me uvijali u te koze, a onda me odvedose u bolnicu te sam lezao pet-sest dana. Ljekari mi rekose: ne smijemo vise da te zadrzavamo, od ovih bolesti mi ne lijecimo, vec od drugih bolesti. Ubijen sam, ali nemam loma, injekcije sam kao i infuziju primao u Sjenici. Krvavrio sam na obadvije nuzde dva-tri dana, tesko mi je bilo. Jedno vece sam gotovo umro. Dosao je ljekar tu i dao mi nesto te sam popio te drop malo uminuo. Eto, to sam dozivio u mojih sesdeset i nekoliko godina. Nikad nisam iso kod ljekara, cak ni tabletu nisam popio. Da sam znao sta ce radit sa mnom ja bih se objesio.

/Indira Hukic/

trejebina