VAROŠ SA JEDNOM ULICOM I DŽAMIJOM, NEHERENOM KAO KRIVI TORANJ U PIZI

Mekteb u Seošnici

 

Rožaj, avgusta. – Najzaostalija, najzabačenija i najmanje poznata varoš je, bez sumnje, Rožaj, koji sa Tutinom čini dve najmanje varoši Zetske banovine.

 

S. Ivezić

Pošao sam za Rožaj peške, jer ovaj kraj, poznat po lepoti, rožajskim agama i siledžijama, nije video automobile i čuo huku motora. Julsko sunce upeklo. Zapara. Ali planinski vetar rashlađuje, hladni izvori osvežuju, dok iz daljine dopire klepet zvona sa ovaca, a šuma se hori od ptičije pesme. Planina, brda, dolina, klisure, bučni potoci. Čitav film.

Put od Berana do Rožaja vodi preko planine Turjaka, gde je bezbroj života palo od hajdučke ruke. Stigne se za punih šest sati. Peške ili na konju. Prolazi se kroz vrlo lepe predele, kroz komplekse rožajskih šuma, koje su bogate raznovrsnom divljači. Koji put, učini nam se, da prolazimo tunelom od drveća, koji traje dva, tri časa i više. Okolo šuma.

Kad sam se spustio u rožajsku ravan, u selo Bogaje, naišao sam na nekoliko koliba. Divlja romantika. Ovce u senci jednog velikog bora planduju. Nešto dalje ispred jedne kolibe mlada žena kupa dete. Jedva mu je godina. Opružila ga o zelenoj travi i poliva vodom, dok se ono  praćka i prevrće vrišteći.

Naš se seljak zbilja navikava na grubost i izdržljivost još iz malena. Otuda kod njega i ona čelična volja i životna snaga.

-Kako je kod vas? Pitam je.

-Dobro, fala Bogu. Ljetina je lijepo ponijela. Stoke imamo dosta. Trave takođe. Živi se teško, ali, takav je seljački život. Mučimo se.

Uskoro sam ušao u Rožaj. Mala varoš. Jedva 150 kuća, nekoliko uskih i kaldrmisanih sokaka, sa ćepencima i kapidžicima. Ibar, zelen i dubok, dostojanstveno teče kroz čaršiju. Rožaj je nalik na selo. Šćućuren u podnožju brda, Demiškin mosta, Bandžova brda, Gradine i Šuškovca. Deli se u tri mahale: Kučevsku, Zejnilagića i Kurtagića. A stanovnici su skoro sve sami muslimani: od sto 90 procenata.

Otseo sam u jednoj od dveju kavana. Sede dva radnika. Pitaju:

-Ej, bre, da nijesi Nijemac?

-Nisam.

-Juče su dvojica bili ovđe, pa rekosmo da si i ti. Ali, fala Bogu, naš si čoek i još došao da vidiš Rožaje. Baš ti fala. I vidi se da si naš čoek. Znaš, kako je: kod nas ti je kao usred džombe!…

Naherena munara

Čaršiju sačinjavaju dve džamije, crkva dovršena ovih dana, jedna obućarska radnja, jedna berbernica i osam sitničarskih dućana. Jedna je od džamija naerena.

Jedan kovač kaže:

-Mi, kovači, ili Cigani, kako nas vi Vlasi zovete, činimo pola Rožaja. Kovačnice su nam na kraju čaršije. Sirotinja. Kriza. Ne radi se ništa, ali uprkos tome, veselimo se. Dođite sutra na našu svadbu. Dovodimo đevojku iz Berana. Biće 50 svatova, zurle, doboši i armonike. Veselićemo se nekoliko dana.

Predsednik opštine g. Ilija Zečević iz Beograda, vlasnik šumskog preduzeća ‘’Treska’’, bio je vrlo ljubazan i upoznao me s prilikama mesta i okoline. Kako je kod nas, rekao je, vidite i sami. Kao na selu. Nama se čini da smo Bogu za leđima, a kamoli ljudima. Samo što nas sunce greje.

Rožaj sa okolinom je stočarski kraj. Razvijena je i zemljoradnja. Ipak, naša žitnica je Peć. Nesreća je za ovo mesto što nema saobraćajnih veza sa okolnim mestima. Put Berane-Rožaje-Tutin-Novi Pazar radi se odavna i sporo. Svakako, s ovim putom i život u Rožaju izmeniće se iz osnova. Tada će biti lepše i bolje, nego danas!

Okolina je bogata šumom, ali je i ona u toku poslednjih nekoliko godina propala usled neracionalnog iskorišćavanja. Jedino je ‘’Treska’’ umela da iskoristi to bogatstvo. U mestu je ostalo nekoliko miliona. A zaposleno je od 200 do 700 radnika.

Opština će, pomoću ‘’Treske’’, pošumiti okolinu Rožaja, izraditi vodovod, jer se oskudeva u pijaćoj vodi.

U moralnom i zdravstvenom pogledu ovaj je kraj u očajnom stanju. A Rožaj nema ni jednog lekara, premda je bolesnika dosta.

Agrarne prilike nisu sređene i one usporavaju privredni napredak celog kraja. Sve sami čivčija. Nije rešeno ni katastarsko pitanje. Rožaj je oglašen za trgovačko mesto, mada je u njemu 90 od sto zemljoradnik i radnik. Opština ne može nikom da izda uverenje o siromaštvu. Sve bogataši, a ovamo… puka sirotinja!

Kriza se u ovom stočarskom kraju ipak lakše snosi, nego u drugim krajevima. Život primitivan. Živi se u tišini. Sa prvim mrakom prestaje sve. Zatvaraju se kapije.

Turizam? Ne zna se ovde o tome ništa. A kraj je divan. Puno je pećina, razvalina, klisura, šuma… Samo da se podigne nekoliko turističkih kuća…

Sutradan napustio sam Rožaj. Kraj od Rožaja do Tutina je potpuno go. I divna Vučja klisura.

Tutin je još manji od Rožaja. Ima svega 200 stanovnika. Ali je kraj bogatiji od rožajskog. Tutin zato ima dve interesantne crkve: jedna je posvećena Konstantinu i Jeleni, a druga sv. Petru Koriškom. Nedaleko je i manastir Crna Reka, u jednoj klisuri, uzidan u steni. Unutra mrak. Nasred oltara kaplje voda sa svoda iz stene. Narod ovih krajeva dolazi i ostaje dva-tri dana. Veruje se, da bolesnici tu ozdrave.

Treba ovamo doći, pa videti puno zanimljivost.


S. Ivezić, Vreme, Beograd, 5. avgust 1934. god., broj 4515, strana 7.
Mekteb u Seošnici

Mekteb u Seošnici/Nurkovići kod Rožaja, 1935. godina