Dr Nedžmedin Spahiu je profesor balkanske politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta AAB u Prištini i kosovski problem promišlja hladne glave i bez ideoloških ograničenja.
– Posle završetka rata ja sam insistirao da na Kosovu planovi i programi za istoriju i književnost budu prilagođeni stanju i sadašnjim interesima društva. Ti planovi i programi su još iz vremena Envera Hodže i dan-danas naša deca uče iz tih knjiga. S malom razlikom što su iz knjiga skinute slike Envera Hodže i Tita.
Koja je to istorija?
– Istorija koja antagonizuje i većinom oslonjena na laž i mit. Kao što je i srpska istoriografija, takođe. Ona vodi ka samoizolaciji i otud je sada glavna partija na Kosovu “Samoopredeljenje” Aljbina Kurtija koja zastupa tu ideologiju koja se podastire deci u školama. Zalažem se za to da se taj pristup promeni i to ne samo na Kosovu nego i u svim balkanskim zemljama i EU bi u tome mogla da pomogne. Neka đaci i studenti uče nekoliko verzija nekog događaja ili epohe. Na primer o Kosovskom boju postoji srpska, albanska i turska verzija. Kad sam bio učenik šestog razreda Osnovne škole „Branko Radičević“ nas su učili da je junak koji je ubio Murata albanski heroj Mileš Kopilići. Onda ja čujem nastavnicu koja Srbima priča da je to bio srpski heroj Miloš Obilić. Na sledećem času pitam nastavnika o čemu se radi, a on kaže kako Srbi otimaju našu istoriju. A ima i verzija kako je on bio Mađar Mikloš ili kako Murata nije ubio ni Kopilići ni Obilić nego da ga je pogubio njegov sin Bajazit kako bi uzeo vlast, i da je Miloš, Mileš ili Mikloš bio samo nedužna žrtva na kog se svalila krivica. Herodot, otac istorije, pre 2.500 godina, kada je pisao istoriju, pravio je napomene – ovo je egipatska verzija, ovo je persijska, ovo naša verzija. On je to mogao tada, a mi danas u 21. veku ne možemo ili nećemo nego nešto u šta niko nije do kraja siguran proglašavamo za aksiom, svako kako njemu odgovara.
- “BLIC” SERIJAL O KOSOVU Tadić: Dijalog nema smisla nakon potpisivanja Briselskog sporazuma
- DA LI JE POMIRENJE MOGUĆE? Najgori zločini za koje se Srbi i Albanci međusobno optužuju kroz KRVAVU ISTORIJU NA KOSOVU
- BLIC SERIJAL Vlast u Srbiji o PROBLEMU KOSOVA: “Okanimo se ZABLUDA I MITOVA, rešenje se krije na ČETIRI NIVOA”
Da se vratimo sadašnjosti. Je li Kosovo država?
– Jeste, ali to je država za čiji nastanak su veći učinak i zasluge imale zapadne sile nego sam narod Kosova. I to važi za ostale države na teritoriji bivše Jugoslavije, osim kod Srba i Crnogoraca jer su oni i pre imali svoje države i svoje vladarske dinastije.
Kako Albanci doživljavaju tu državu?
– Albanci još do kraja nisu svesni da imaju državu i još se osećaju kao etnička manjina. Imaju tu psihologiju, upravo zbog presudnog učinka Zapada na formiranje te države. To se vidi i po gestovima političkih snaga na Kosovu koje pričaju o ujedinjenju sa Albanijom. To znači da Kosovo ne doživljavaju kao sopstvenu državu, već kao neko nametnuto rešenje. Da Kosovo doživljavaju kao sopstvenu državu oni bi je branili, ne bi je nudili Albaniji. I brat blizanac kad kuću doživljava kao svoju, on je ne nudi bratu. Mada sam uveren kad bi bio referendum o ujedinjenju sa Albanijom, većina na Kosovu bi glasala protiv, a u Albaniji bi protiv bilo 99 odsto.
Čemu onda cela ta priča o velikoj Albaniji?
– Priča vuče korene iz Drugog svetskog rata i na tu istoriju Beograd igra kada traži saveznike po pitanju problema sa Kosovom. Potencirajući, recimo, priču o islamskom fundamentalizmu Beograd hoće da kaže Zapadu „nisu ovi vaši saveznici, nego mi“, što i jeste prirodno. Kad o tome priča Edi Rama, on se samo poigrava sa emocijama ljudi na Kosovu i, zapravo, ta priča mu služi da ucenjuje EU: „Ako vi zatežete, ja mogu da uništim ovu vašu tvorevinu ‘Republiku Kosovo’.“ Priča o ujedinjenju Kosova sa Albanijom je kao priča o povratku Kosova u Srbiju. Zajedničko je da Kosovo kao država ne treba da postoji.
Pa može li Kosovo da opstane kao država?
– Može, ukoliko ima podršku Zapada, koji ju je i stvorio. Kosovo je toliko malo da za Zapad nije problem ni da ostane ni da nestane. Za Zapad je to mali problem.
Ima li u Kosovu nešto suštinski državotvorno?
– Vidim da ispred Kosova postoji jedan teži period koji će osvestiti narod i učiniti ga zrelijim. Ako ne u ovom, onda će u sledećem mandatu Aljbin Kurti doći na vlast i on će za nekoliko godina imati apsolutnu vlast. Mada će on biti za pravedniju socijalnu raspodelu, on će Kosovo voditi ka većoj izolaciji i siromaštvu. Tek tada će narod postati svestan da se od nezavisnosti ne živi, već mora da se okrene radu i boljim odnosima sa susedima da bi se moglo napred. Prva formula za razvitak je dobar odnos sa susedima. Nema napretka ako si u stalnom sukobu.
Šta je pred Srbijom kada je Kosovo u pitanju?
– Vidim da se Srbija kreće u pravcu da ostavi Kosovo, ali to radi suviše sporo i na sopstvenu štetu. Troši resurse i snagu u unapred izgubljenoj bici, bar u ovom političkom trenutku i vremenu. Druga stvar je da sad nestane NATO, zavlada neka druga sila, ali to nije na vidiku. U datom trenutku Srbija gubi vreme i kad bi priznala Kosovo njena pozicija, kao najveće i najjače države u regionu, bila bi daleko povoljnija, a uloga srpske zajednice na Kosovu bi bila veća i značajnija nego sada. U beskonfliktnom regionu Srbija kao najjača ekonomska sila najviše dobija i njoj je najviše u interesu stvarni mir.
A da li bi priznanje Srbije Kosovo učinilo državom više nego što je sada?
– Ne. Problemi Kosova bi ostali isti, s tim što bi Srbija sebi skinula teret s vrata. Najveća opasnost za državu Kosovo nisu Srbi, nego sami Albanci u smislu da li su zreli da uspostave jake institucije.
Jesu li zreli?
– Mislim da im puno nedostaje. Priznavanjem Srbije politička klasa i narod bi izgubili adresu koju uvek mogu da optužuju i suočili bi se sa sopstvenim nedostacima. Sve dok oni upiru prstom u Srbiju, kriju sopstvenu nesposobnost. Izgubili bi poželjnog neprijatelja.
Suprotstavljene ideologije
Spahiu “definiše” Kosovo i kao mesto gde se susreću suprotstavljene nacionalne ideologije.
– To proizlazi iz načina na koji su stvarane nacije na Balkanu, a većina njih je stvorena od velikih sila i u ime njihovih interesa. Albansku naciju je stvorila Austrougarska da ne bi dozvolila da Srbija izađe na more. Sama ta činjenica inicira sukob. Srbe su kao modernu naciju stvorili Rusi i Nemci i kad su posle odlaska Obrenovića (1903) Nemci ispali iz igre (a njihovo mesto zauzeli Englezi i Francuzi), to je nateralo Nemce da više ulažu u albansku, hrvatsku, danas u bošnjačku naciju, kao protivtežu Srbima. Kad je 1844. Garašanin radio strategiju Srbije, on je rekao da se Srbi moraju držati i Engleza i Francuza jer kaže: „Ako se držimo samo Rusa, oni će prodavati naše interese kao što stariji brat prodaje interes onog mlađeg“.