Otvoreno pismo Vućiću

Capture
Vućić i Srbia neka se ne boji od gesta rasireni šaka Đake i Šaćirija, jer najmanje zlo od toga mu dolazi Srbiji.

 

Prateći srpsku politićku, javnost i pisani medij, tokom utakmice Srbija-Švajcarska stiče se utisak da samo što nije poćeo uništenje Srbije i srpskog naroda uopšte od Šaćirieve i Đakine šale orlovima.
Prvo, hoću reći da je to bila jedna vrlo lepa utakmica, ljep fubal i Srbija treba da bude ponosna sa svom futbalskom timu, na kraju krajeva šfajcarci su samo održali svoj tempo igre do kraja utakmice i bili su više koncentrisani. Oni su pronašli kljuć da prodore u dubini odbrane protivika i postizali su dva lepa gola koji su mu doneli pobedu. To je utakmica gde se igralo dobar fudbal, svetski bi rekao, a to ne bi mogao da se desi da nisu bile dve jake reprezentacije.
Normalno da je svaka utakmica ima svoj utisak i emocije, neko treba da se ljuti a neko slavi, a tako su uradili i dva švajcarscki-kosovara svajcarske momćadi postigavsi dva preljepi gola, ciji su bili bivši građjani i drzavljani Srbije, ćiji je Vućić presednik.
Ako bi se stvari odvijali normalno, i kad bi Srbija bila normalna dežava, ti dva momka i neko drugi, u Svetskom Prevenstvo Futbala u Rusiji mozda bi igrali i za reprezentaciju Srbije i dali bi gol švajcarcima, i na kraju ne bi okrivili svoju albansku porijeklo; ponosili bi što igraju za srpsku momcad (kao sto i Fadilj Vokri igrao neko vrijeme), i normalno bi slavili raširenih ruka i ne bih bilo nikakvih mržnja za Shaqirijev i Xhakov simbol koji pokazao radost za pobedu i znak da oni albanskom poreklu što nije zabranjeno da se istiće, naprotiv, isticanje slobodu irazaja je garancija međunarodnih povelja i kovencijama.
To svakodnevno isticaju ono što jesu, moj dobri komšije srbi sa Šilova bilo gde su, i u opšte nikome ne smetaju. Takode u Graćanici, bez obzira što se ona nalazi nadomak Prištine, nejvećeg grada Kosova naseljen sa albancima, to isticenje je pompozno i burno, sa simbolima i likovima sa kojima je bivsa srpska država ubila preko 11.000 građana albanske nacionalosti uglavnom dece, starce i žene, a silovano oko 20.000 albanski žena.
U ovom slućaj ono što treba da boli Vućića kao precednika Srbije i srpskog naroda je to što: zasto ovi momci, i drugi, bifši građani Srbije ne igraju za Srbiju nego za Švajcarsku? Odgovor na ovu pitanje nije tesko naci za hladnokrvne glave koji gledaju uistoriju stvari u srpsko – albanskim odnosima. Proces stvaranje mržnje između dva naroda zapoćele su srpske vlasti, i ona se duboko korenjena jer se razvila paralelno sa srpskom državom, a to znaći da je institucionalizavano –državna mrznja, što je proizvodio loš masovni psihološki efekat nad srpkom narodom.
Poćetak je od 1844 kada je urađena Načertanije, kao politićki plan srpbske Kneževine proširenje teritorije i albanskih naseljima, pod okupacijom Osmanske Imperije. Potom sledi Elaborat Vase Čubrilovića “O rešavanju manjinski problema” pa Memorandum o iselavanju (isteranja) albanaca u Turskoj potpisan izmedu Kraljevine Jugoslavije i nove Jugoslavije sa Turskom zatim Momorandum SANU od 1986, i najnovi plan 1998 god Srpske Vojske “Operacija Potkovica”. Ovi su dokumenti koj su historijski potvrđeni a ovaj zadnji i na jednom međunarodnom Sudu u Hagu. I svi ovi dokumenti su bile planovi za uništenje albanskog naroda u Kosovu, a takode ponose duh i mržnje srba da ako nekoga ne mrzis možes da ga uništiš. Žalosno je da ovi dokumenti su drzavni i stvoreni u srpske institucije njegova i od srpske elite intelektualaca.
Nažalost i sadasnja srbska politika-drzava, intelektualna elita nije se odrekla ovih dokumenata, pa uz to i duha mržnje prema albanskom narodu, bez obzira na ono što se desilio. Ovo potvđuje ćinjenicu da zloćinci kada se vraćaju sa osluženje kaznenog zatvora, u Srbij se oćekuju kao heroji. Razni srpski politićari, državni i u opozicij svakodnevno šalju poruke mržnje prema Albancima, a Srpska Pravoslavna Crkva nadjaca sa zveckanjem oružjem.
Zahvalan sam Bogu da ja nisam našao ni ćitao nikakav plan od strane albanska politićke partije, ili asocijacije koja predviđa uništenje srpskog naroda. Moguče ćuti po neku folklornu pesmu koja je u duhu širenje mržnje prema srpskom narodu, ali u današnjem Kosovu to nema neki znaćaj i utjecaj jer malo ko ih šlusa. Maldi albanci (kao i vecina ostalih nacija pa i mladi srbi) na MTV slusaju Rita Oru i Dua Lipu i td.
Zbog mržnje nad albancima koju je vjekovima gajala srpska vlast, “decki Shaqiri i Xhaka” bivši sugrađani Vućića, ne igraju za Srbiju nego za Švajcarsku.
Tako da, porićujem precedniku Republike Srbije Aleksandra Vucica da se boji sopsvene mržnje nad drugima, koja je proizvodila monstrume, iz koje samo za par dana u Srebrenici ginulo 8.000 dusa, iz koje samo za dve godine na Kosovu ginolo preko 11.000 civila, uglavnom pod torturom. Neka se boji svaki svestan ćovek u Srbij ako ne voli Srbiu “pod senke jedne šljive”. Neka se ne boji gest rasireni šaka Đake i Šaćirija, jer najmanje zlo od toga mu dolazi Srbiji. Od Xhakinih i Shaćirijvi šaka Srbija i srbki narod večno će živjeti, što mu iskreno želim!
Fadil Kajtazi, vojopolitički analiticar i osoba koj ne deli ljude po nacionalo pripadnos već na dobre i loše. Činjenica za ovo je ovo pismo pisano na srpskom jeziku bez obzira sto sam je zaboravio.
Fadil Kajtazi

25.06.2018 Gnjilane