Sećanja na Drugi svetski rat

zajmi

 

Odmah nakon Drugog svetskog rata, koji je završen pre sedamdeset godina, počela je borba za kontrolu nad ratnim sećanjima. Na Kosovu, različita sećanja su tvrdila da su ona jedina istina: postoje sećanja na herojsku antifašističku borbu, ili komunistički pokret otpora, sećanja na etnički motivisana ubistva od strane partizana, kao i mitske priče o životu pod italijanskom i nemačkom okupacijom, koja se kreću od hvalospleva do tragičnih sećanja. Svaka od ovih sećanja su, u različitim vremenima, bila zvanična, gurajući sva druga ispod radara.

 

Ova izložba nastoji da se suprotstavi ideji da postoji samo jedna istina u vezi sa istorijom Drugog svetskog rata na Kosovu, kao i tome da je samo jedna strana – bili to Albanci ili Srbi, nacionalisti ili socijalisti – vlasnik apsolutne istine. Nema nikakve istine u homogenim sećanjima koji potiču od nekakvih apstraktnih ideja o narodu. Homogena sećanja su lažna, zato što su nekritička, i zato što negiraju neprijatne realnosti, recimo one koje govore o ratnim zločinima počinjenim od strane svog naroda. Ovakva sećanja su naročito lažna zato što ne prepoznaju različitosti koje postoje unutar svake grupe.

Usmene istorije nam pružaju mogućnost da razbijemo monopol nad istinom, bez obzira da li na taj monopol pretenduje država, nacija ili određena politička grupa; umesto toga, u prilici smo da čujemo priče koje su ispod radara. Predstavljamo vam kratke priče o pojedincima koji su igrom slučaja bili protagonisti velikih događaja. Iako se oni poistovećuju sa većim grupama, svi su oni donosili lične odluke i izbore u vreme kada je slobodan izbor bio nemoguć – u vreme velikih pokreta ljudi i ideja koji su dominirali Kosovom. Ponekad, oni bi našli sebe na suprotnim stranama zbog lojalnosti prema različitim idejama ili mestima. Prepričavanjem svojih iskustava, oni, ili njihove porodice, nam takođe govore o tome, pod kojim su sve pritiscima bili, i daju uputstva o tome kako da razumemo njihove priče i istoriju.

zajmi

Abdulah Zajmi (1922-2001) je bio učitelj, prevodilac i autor udžbenika.

Sledi izvod iz njegovih memoara:

“ 27. decembra 1942. godine Ministarstvo obrazovanja Albanije […] me je postavilo za učitelja u Suvom Dolu. Nisam znao gde se Suvi Dol nalazi, ali srećom, dok sam studirao pedagogiju imao sam bliskog prijatelja iz Rožaja, zvali smo ga Šućo “Bošnjak.” Zajedno sa njim, otišao sam u Peć i odatle sledećeg dana pešačio do Rožaja. Stigao sam do njegove kuće kasno noću. Posle dva dana, sa prijateljem sam pešačio do mesta Tuti; išli smo kod Šemsedina Hadrije, koji je bio sekretar u okružnoj kancelariji, dok je na njenom čelu bio Nedžat Begoli. Posle nekoliko dana, čovek iz opštine Suvi Do je stigao, pa smo otišli tamo. Nemoguće mi je da opišem iskustvo upoznavanja sa meštanima. Svi su bili Albanci.

Odveli su me do zgrade koja je služila kao škola […] Učenici su me čekali (oko 20-30 dečaka) obučeni u nacionalne kostime […] odlično su govorili albanski. Posle nekog vremena, sekretar iz opštine je došao, on je bio jedini zaposleni u celoj opštini. I on je, kao i većina drugih odraslih muškaraca tamo sa sobom nosio oružje. U toj oblasti su se često dešavale krvave borbe između partizana i četnika, partizana i italijanskih okupatora, između Albanaca (bošnjaka, muslimana) i četnika, pa je zato svako bio naoružan i uvek spreman da se brani.”

/oralhistorykosovo.org/