Kad je takav režim bio onde gde su bile veće jedinice i regularne trupe, može se misliti kakav je režim mogao biti onde gde su bile male jedinice ili komite. Jedan niži oficir, sa jedan, dva, tri voda ili najviše četom, gospodario je mestom u koje je poslat po srednjevekovnom pravu osvajača. On se nije trudio da zamisli sebe u položaju stanovništva, i još siromašnog stanovništva, koje mu je došlo pod vlast ratnim slučajem a ne srećom. A u to da on nema za dužnost da privremeno upravlja tim mestom, i, prema tome, da približi sebi ljude, bio je tako uveren i tolikim primerima istog ponašanja starijih i sebi ravnih starešina snabdeven, da je to sve bilo kod njega sliveno u jedan razlog protiv svih ostalih: batine i puška.
Komite su, pak, smatrale da imaju puno pravo na sve. I kada još njima padne u deo da upravljaju jednim mestom, može se pomisliti šta sve mogu počiniti ljudi koji su otvoreno izjavljivali, stupajući u komitske čete, da idu da se napljačkaju. Izdvojeni obično od viših jedinica, regularnih trupa, oni se trude da se dugo vremena tako reći izgube. Masa njih, nemajući ni za vreme mira nikakvih skrupula ni obzira u životu, za vreme rata prestaje sasvim biti čovek i ne vidi pred sobom ništa više do novac i nož.
ČETNIČKA TRADICIJA ZLOČINA
Interesantna je stvar, uopšte, zašto su zadržane komitske čete za vreme rata. Imali smo prilike videti za vreme rata, počev od Merdara pa do Ljume, kakvu su ulogu vršile komite; i mogli smo se uveriti, a i čuti uverenje mnogih viših oficira, da je sve ono što su komite vršile van predstražarske službe i rada prednjih odeljenja – dakle, sve to što vrši redovna vojska – bilo više od štete nego od koristi po nas. Paljenje kuća i ogromnih količina stočne i ljudske hrane, bespoštedno ubijanje i pljačkanje – svakojako nije koristilo našim operacijama, a naročito kad se to vrši u pozadini trupa.
Da pomenem samo Pekin na reci Škumbi, u kome su naše komite vladale izvesno vreme. Zbog jedne male borbe pred Pekinom, pre nego što su ga zauzeli i zbog 6 poginulih komita – vojnika (jer su te čete obrazovane od vojnika koji su se javili dragovoljno da stupe u četu) poubijano je nekoliko stotina Arnauta. I ako su ti vojnici poginuli za vreme borbe, ipak je svaki od tih „Vitezova“ smatrao za dužnost da „osveti“ poginule drugove. I to na taj način što će poubijali i poklati što više Arnauta.
RAVNODUŠNI PREMA KLANJU
Čovek se zgrozi kad sluša iz usta tih ljudi kako gotovo ravnodušno pričaju o klanju ljudi. Njega boli što su ti ljudi istog imena i iste narodnosti kao i on. Teško mu je što gleda ljude u kojima je rat ubio sve pojmove o dostojanstvu i o svemu uopšte. Neću ulaziti u pojedinosti, koje bi još bolje pokazale kako je rat izbrisao iz njihove svesti sve osim straha od smrti. Da, najviše među njima, koji su sejali smrt oko sebe, vlada bojazan od smrti.
SAMOSTALNO DELOVANJE NA ZLOČINAČKI NAČIN
Opet se pitamo: zašto su posle turskog rata zadržane komitske čete, zašto su one slobodno operisale i u početku bugarskog rata po Skoplju, Velesu, Kumanovu itd., kada je najviša vojna komanda uvidela da su one apsolutno nepotrebne za vojne operacije i da njihova težnja da se odvoje i samostalno deluju nanosi samo moralne štete vojsci i narodu iz koga su!
*Izvor: Kosta Novaković, Četiri meseca u srednjoj Albaniji, Borba, knjiga 7, 1914; oprema teksta redakcijska