Nema apsolutno nikakve veze između čokoladica (iz Subotice a za decu u Dubrovniku), đuveča (iz Srbije a za vojnike u Hrvatskoj) i voza (iz Beograda a za Kosovsku Mitrovicu), iako bi predsednik vlade u to da nas uveri. Odnos između Srbije i Kosova ni po čemu nije sličan, niti je na bilo koji način povezan s odnosom između Srbije i Hrvatske. To bi moralo biti kristalno jasno čak i kada se gleda iz ugla predsednika vlade: sa Hrvatskom Srbija ima međudržavne odnose, dok sa Kosovom neće da prizna da ih ima. Ali, i mimo toga, to su dva odvojena problema i treba ih rešavati zasebno, što znači da se oni moraju razdvajati i u ravni javnog obraćanja građanima Srbije.
Takođe je jasno da je voz iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu bio (danima najavljivana, da ne promakne potencijalno nepažljivim adresatima) provokacija na šinama – provokacija dakle upućena direktno vlastima u Prištini. Sve drugo – pravo na slobodu kretanja, lične priče ljudi iz voza – zloupotrebljeno je za tu provokaciju pod sloganom „Kosovo je Srbija“. Naravno, kalkulanti iz Beograda mogli su računati na preteranu reakciju sebi sličnih u Prištini. Naš je problem, međutim, u tome što sada vidimo kakva će ovde biti izborna kampanja. Dok led na Dunavu nosi sve pred sobom, a pretnju od (ponovo) poplava treba da otklone ledolomci iz Mađarske, predsednik vlade priča o čokoladicama, đuveču i vozu: „Voz nije pretnja nikome, čokoladica nije pretnja nikome, ani đuveč…”
Naravno, i čokoladice, i đuveč, i voz, ovde su upotrebljeni metonimijski u funkciji zastrašivanja. Baš kao i buka i bes koji su se podigli oko jednog hapšenja u Francuskoj i zahteva za izručenje uhapšenog. Sejanje straha kako su svi protiv „nas“ („Srba“, razume se, pa im smeta sve što je „srpsko“ – od čokoladice do lokomotive) i rade „nam“ o glavi izborna je kampanja novoradikala. I pošto oni sâmi šire strah, logično je da sebe predstave i kao jedinu branu od pretnji koje smišljaju ili provociraju (uz svesrdnu pomoć prekodrinskog „brata Mileta“).
Strah je ovde jednom već poslužio za osvajanje i održavanje na vlasti, setićemo se, na početku devedesetih. Sada se isti strah koristi na istovetan način, za ostanak na vlasti (pošto su potrošene priče o miru, EU, brobi protiv korupcije, napretku). Tako treba razumeti poruku predsednice skupštine posle sastanka predsedništva SNS-a: „Važno je za Srbiju da naš kandidat pobedi jer vidimo da se ujedinjuju stranke i unutra i spolja kako bi nas vratili u vremena koja građani žele da zaborave.“
Da ne bude zabune, predsednica skupštine još jednom: „… jer je očigledno da su se mnogi oko Srbije i u Srbiji udružili u nameri da naprave jednu veliku političku i ekonomsku destabilizaciju“. Pitati sad otkuda te pretnje i ta fatalna opasnost za Srbiju kada nam nikada nije bilo bolje i kada nas nikada nisu više poštovali u svetu; kada, na primer, naš predsednik vlade otvara berzu u Mumbaju i to tumači kao veliku čast za njega lično, ali i za Srbiju – nema nikakvog smisla. Jer tu nije reč o racionalnom političkom govoru. Na delu je puka politička manipulacija najprizemnije (i najopasnije) vrste. Umesto obećanja, makar i lažnih, ili racionalnih pogleda u budućnost – građanima se servira strah s namerom da se radikalno smanji kapacitet za razboritu odluku.
Ali, na jedan posredan način ima i istine u novoradikalskoj kampanji – sa tekućim vlastima građani Srbije zaista imaju razloga za strah. Jedini racionalan odgovor na tu pretnju jeste glas protiv njih na predstojećim izborima.
/Dejan Ilic, Peščanik/