Istraživanje od strane Inicijative usmene istorije Kosova i Centra za komparativne studije konflikta
Ovaj izveštaj pruža jedinstven uvid u način na koji se istorija predaje u srednjim školama na Kosovu, sa fokusom na predavanje istorije Drugog svetskog rata. Rezultati su zasnovani na osnovu detaljnih intervjua sa nastavnicima koje su sproveli Ana Di Lelio, Orli Fridman, Srđan Hercigonja i Abit Hodža u dva odvojena obrazovna sistema koja deluju na Kosovu. Jednim rukovode kosovske vlasti (albanske srednje škole), a drugim Beograd (srpske srednje škole).
Da šire sumiramo rezultate izveštaja, našli smo da su nastavnici iz obe grupe „nosioci“ svojih nacionalnih narativa; da nemaju poverenja u uticaj institucionalnih vlasti – stranih vlada, međunarodnih organizacija, ministarstava njihovih država – na njihove metode i prakse predavanja; i da koriste lične i društvene priče u komunikaciji u razredu, koje oslikavaju političke podele koje se nalaze ispod površine naizgled homogenih nacionalnih narativa.
Nastavnici istorije i predavanje istorije na Kosovu u školama na srpskom jeziku Uslovi i osećanje privremenosti
Naš prvi utisak kad smo postavljali intervjue, kao i kada smo posećivali škole kako bismo se sreli sa nastavnicima, je bio da su srpske škole na Kosovu veoma loše organizovane u logističkom smislu. Neki od nastavnika predaju u više škola. Nekoliko škola je smešteno u istoj zgradi, i dele prostor. Neke škole ostavljaju utisak privremenosti od kada se završio rat. Imena škola se još uvek odnose na imena škola pre 1999. godine i na lokacije koje su danas sastavni deo nezavisnog Kosova, npr. Gimnazija u Vučitrnu sa privremenim smeštajem u Kosovskoj Mitrovici.98 Ova imena se odnose na škole u mestima u kojima nakon 1999. godine nema više srpskih zajednica.
Na primer, škola koja se nalazila u glavnom gradu, u Prištini, više ne postoji i premeštena je na drugo mesto. Ovo oslikava realnost odluke da se pauziraju mnogi aspekti dnevnog društvenog života i potrebe ovih zajednica, da se živi u privremenim uslovima, ne uvažavajući nove odnose moći, a pokušavajući da se zadrže određene prošle realnosti koje više na Kosovu ne postoje. Niko od nastavnika nije pokazao nikakvu zadršku niti zbunjenost kad je reč o ovim uslovima, ostavljajući utisak da ih doživljavaju kao ‘normalno’ stanje stvari.
Prema jednom nastavniku, veoma je teško dobro predavati, ne samo istoriju već i druge predmete, kao i raditi u bilo kojoj drugoj profesiji jer oni žive pod okupacijom. Kako je rekao taj nastavnik, “Mi imamo specifičnu situaciju ovde, pošto živimo pod okupacijom. U suprotnom bi sve bilo normalno, kao i u ostatku Srbije…” (Intervju 21). Kada smo ga pitali da pojasni ovu izjavu – Ko su okupatori? Koja je priroda te okupacije? On se pozvao na međunarodne aktere koji sada vladaju Kosovom. Dok smo pričali, grupa EU policajaca je prošla pored nas, i on je rekao da govori o njima ali i o ostalima, poput NATO, Amerikancima i EU.
Udžbenici
Svi nastavnici koje smo intervjuisali koriste istorijske udžbenike koje je odobrilo Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (dalje u tekstu Ministarstvo obrazovanja).
Jedan nastavnik je još uvek koristio staru verziju srpskog udžbenika istorije (Intervju 24). Svi nastavnici su istakli da nemaju nikakve kontakte niti veze u Ministarstvu obrazovanja Kosova. Iako je bilo pomena seminara koji su bili organizovani tokom godina, sa ciljem da se povežu srpski i albanski nastavnici sa Kosova, niko od nastavnika nije bio rad da učestvuje u njima; štaviše, niko od nastavnika ih nije smatrao dovoljno značajnim da bi uopšte bili spomenuti. 98 Primeri mogu da se vide na opširnom vebsajtu sa raznim informacijama vezanim za obrazovanje, uključujući i spisak škola u Srbiji (osnovnih i srednjih) svrstanih po abecednom redu prema lokaciji (videti: www.srednjeskole. edukacija.rs/drzavne-srednje-skole/svi-gradovi). Na primer: Srednja škola Laplje Selo (izmeštena iz Prištine) ili Srednja i Tehnička škola u Kosovskoj Mitrovici, izmeštena iz Vučitrna. Imena srednjih škola sa spiska gorepomenutog vebsajta se često razlikuju od imena koja su napisana na tablama ispred škola, kao što je slučaj sa srednjom školom u Vučitrnu, privremeno smeštena u Kosovskoj Mitrovici (ime škole je na spisku srpskih srednjih škola na gorepomenutom vebsajtu je: srednja i tehnička škola izmeštena iz Vučitrna). 31
Podaci koje smo prikupili pokazuju da ne koriste nužno svi srednjoškolski nastavnici istorije na Kosovu zvanične udžbenike na času, pošto neki od njih biraju druge izvore. Nastavnici često ne zahtevaju od učenika da kupe propisane udžbenike. Većina nastavnika je istakla da ohrabruju učenike da koriste starije udžbenike iz istorije takođe, zbog toga što su novi udžbenici na srpskom jeziku skupi. Učenici, dakle, mogu da pozajme udžbenike od starijih braća i sestara, komšija ili prijatelja. Dakle, treba biti obazriv prilikom zalaganja za neposredniju vezu između sadržaja istorijskih udžbenika, predavanja i komunikacije na času i razgovora o nastavnom materijalu. Predavanja i komunikacija na času često zavise od političkog stanovišta nastavnika ili njegove/njene političke pripadnosti.
Auto-interpretacije
Intervjui pokazuju veliku diskrepanciju između dostupnog sadržaja u istorijskim udžbenicima i onoga što nastavnici na kraju predaju. Svaki nastavnik naglašava različit događaj iz Drugog svetskog rata koji bi trebalo naročito naglasiti. Međutim, gotovo nijedan od ovih događaja nema nikakve veze sa Kosovom, možda zato što je oružana pobuna protiv okupacionih snaga bila daleko intenzivnija u drugim delovima Jugoslavije, poput Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, nego na Kosovu.
Nastavnici se fokusiraju na invaziju i na podelu Jugoslavije, naglašavajući nacističku nemačku vojnu okupaciju unutrašnje Srbije i stvaranje marionetske Nezavisne Države Hrvatske (NDH); genocid protiv Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) i u logoru Jasenovac; partizanske i četničke oružane pobune; kao i građanski rat između partizana i četnika.
Na primer, prema jednom nastavniku, uvek je postojao ogroman pritisak od strane države na plan i program istorije kao školskog predmeta. Ovaj pritisak se oslikava u istorijskim udžbenicima, kad je reč o svemu što se tiče istorije srpske nacije u XX veku (Intervju 21). Isti nastavnik je dodao da postoji izvestan broj događaja iz Drugog svetskog rata koje bi trebalo bolje obraditi u udžbenicima. Prema njegovom mišljenju, nastavnici treba da obezbede dodatni nastavni materijal o koncentracionom logoru Jasenovac u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) učenicima, pošto tema nije adekvatno obrađena u istorijskim udžbenicima.
Dvoje nastavnika istorije su nam objasnili da učenici već dolaze u učionicu sa predznanjem o nekim događajima u kojima su učestvovale njihove dede i babe (Intervjui 22 i 25). Dakle, prema njihovom mišljenju, međugeneracijsko usmeno prenošenje istorijskog sećanja igra važnu ulogu u ranoj socijalizaciji među porodicama kosovskih Srba, pružajući interpretacije istorije koje su često kontradiktorne onome što piše u udžbenicima. Kako kaže jedan nastavnik, “Skoro svi naši učenici imaju nekakvo predznanje koje su stekli od svojih očeva i od starijih ljudi u porodici, i savršeno dobro znaju šta se dešavalo u ovim krajevima” (Intervju 22).
Dok su svi srpski nastavnici koristili termine poput Kosovo i Metohija i Šiptari odnoseći se na Albance, mi smo uspeli da uočimo neke sitne odrednice raznolikosti, naročito kada su pričali o Drugom svetskom ratu i trenutnim događajima. Razlike zavise od njihovih životnih priča, na primer, da li su oni ili njihove porodice za Jugoslaviju i za Tita, ili su za četnike. Ova podela nam deluje inherentna srpskom pitanju koje i danas definiše kako nastavnik predaje Drugi svetski rat, kao i bilo koje druge događaje koji su pratili nasilni raspad Jugoslavije, pa čak i raniju socijalističku Jugoslaviju.
Što su nastavnici bili stariji, to je bila veća šansa da još uvek imaju živa sećanja i uspomene na zlatno doba Jugoslavije 1970ih godina, kada svakodnevni odnosi unutar lokalnih zajednica nisu bili definisani samo etnički, čak i na Kosovu. Mi zapažamo osećaj takozvane “jugonostalgije” među njima – nostalgije za vremenom kada lokalne zajednice nisu bile definisane samo etnicitetom, čak i na Kosovu, i kada su životni standardi bili viši.
Mlađi ispitanici, koji nisu imali takve uspomene, zvučali su kao proizvod post-jugoslovenske revizionističke istorije Drugog svetskog rata kao i ratova 1990ih. Mnogo su više bili orijentisani protiv Jugoslavije, verujući da je nezavisna Srbija bila “oslobođena” od komunizma i da će, kao nezavisna država, biti poštovanija od strane drugih zemalja i da će moći slobodno da „uzgaja“ srpsku tradiciju i istorijsko nasleđe.
Drugi svetski rat – događaji
Šta je od značaja? Susreli smo se sa prilično uprošćenom slikom Drugog svetskog rata koju nastavnici predaju kada pričaju o tome u kontekstu Kosova. Koje su glavne teme? Albanci su bili na strani fašistčke Italije i nacističke Nemačke kako bi ostvarii svoj cilj, koji je bio Velika Albanija. Srbi su bili žrtve, a Albanci su počinilu užasne zločine protiv njih; ne spominju se zločini koje su počinili Srbi protiv Albanaca. Pored toga, Srbi su svi bili antifašisti, bez obzira na to da li su bili deo partizanskog ili četničkog pokreta. I konačno, nigde se ne spominje albanski pokret otpora niti Albanci koji su se borili protiv Italijana i/ili nacista. Većina intervjuisanih nastavnika je reklo da oni objašnjavaju svojim učenicima kako su Albanci pokušali da iskoriste priliku koja im je bila ponuđena tokom Drugog svetskog rata da stvore “Veliku Albaniju.”
Većina albanskog stanovništva je, prema tvrdnjama intervjuisanih nastavnika, podržavalo okupatore, fašističku Italiju i nacističku Nemačku, kako bi ispunili svoj politički cilj.
Prema mišljenju jednog nastavnika istorije, “Svi muslimani su bili fašisti,” i on je predstavljao Albance kao muslimane (Intervju 21). Dvoje nastavnika je takođe isticalo da su Albanci došli na Kosovo iz Albanije nakon Drugog svetskog rata, i da su se naselili u krajevima iz kojih su proterani srpski stanovnici između dva rata (Intervjui 22 i 25). Većina nastavnika je takođe verovala da su Srbi bežali u krajeve koji nisu bili pod kontrolom Albanaca i balista, jer su se osećali sigurnije u okupiranim krajevima nego u delovima Kosova pod komandom Albanaca pod italijanskim protektoratom.
Niko od nastavnika nije spomenuo nijedan događaj iz Drugog svetskog rata na Kosovu koji bi bio vredan pomena. Oni su svi zainteresovani samo za događaje koji se odnose na oslobođenje Srbije/Jugoslavije, odnosno na genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH), logor Jasenovac, oslobođenje Beograda i Sremski front. Dok su prve dve teme vezane za fašističke i nacističke zločine, treći se bavio partizanskim nasiljem. Sremski front je uspostavljen kasne jeseni 1944. godine, nakon oslobođenja Beograda, a nakon njegovog probijanja, i ostali delovi Jugoslavije su bili oslobođeni. U savremenoj srpskoj istoriografiji postoji više kontroverzi u vezi sa operacijama koje su se odigrale na tom frontu, a naročito se ističe teza prema kojoj su mnogi mladi muškarci iz Beograda bili prisilno regrutovani.
Kako je jedan nastavnik rekao, sve zavisi od preferencija nastavnika, “Neki nastavnici preferiraju Prvi svetski rat; drugi preferiraju Drugi svetski rat, tako da on ili ona predaju više o 33 tome” (Intervju 24). Slično tome, svaki nastavnik “preferira” neki događaj u odnosu na druge iz Drugog svetskog rata. Izvodeći zaključke iz ovih intervjua, očigledno je da su neki od nastavnika više vremena posvećivali Drugom svetskom ratu, i širim aspektima ovog događaja u svetu, dok su se neki koncentrisali na Drugi svetski rat i njegove posledice na Jugoslaviju.
Nastavnici su rekli da imaju malo vremena da posvete pažnju Drugom svetskom ratu u nastavi. Često, dok nastavnici stignu dotle, već je kraj školske godine. Nedostatak vremena, kao i manjak pažnje među učenicima, ih navodi da požure sa temom.
Svi nastavnici kažu da nemaju dovoljno vremena da se bliže bave ovom temom, niti mogu da se upuste u detaljna objašnjenja kompleksnijih događaja koji su se odigrali tokom rata, poput intenzivnih borbi između albanskih nacionalista i jugoslovenskih partizana, ili masakra u Baru. Na pitanje koliko vremena su posvetili predavanju o Drugom svetskom ratu na Kosovu, nastavnici su uglavnom odgovarali da nemaju vremena da se tome posvete. Kako je jedan nastavnik istakao, kada smo ga pitali o ulozi Albanaca u antifašističkom pokretu na Kosovu, “Ja nemam dovoljno vremena da pričam o učešću Albanaca u partizanskom pokretu” (Intervju 22). Na pitanje o patnji Srba na Kosovu tokom Drugog svetskog rata, jedan nastavnik je rekao, “Vrlo malo pričam o tome, jer nemam vremena” (Intervju 21).
Životne priče nastavnika koje definišu njihovu nastavu i odnos prema istoriji
Na osnovu naših podataka, smatramo da lične prošlosti samih nastavnika, njihove životne priče i sećanja, imaju najveći uticaj na njihovo predavanje istorije. Na primer, mi smo uočili značajne razlike u načinu predavanja nastavnika koji je bio izbeglica iz jednog grada na Kosovu koji je bio etnički mešovit pre rata, i nastavnika čiji je deda bi četnički simpatizer. U narativu i u načinu predstavljanja teme prvog nastavnika, jugoslovensko vaspitanje su uticali na ispoljavanje visokog stepena tolerancije prema određenim temama, dok su neki drugi nastavnici ispoljavali veoma isključujuće stavove, uključujući i nastavnika čiji je deda bio simpatizer četničkog pokreta.
Kako nam je ispričao jedan nastavnik, on uvek počinje predavanje o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji pitanjem ”Gde je bio vaš deda tokom rata? Ko vam je bio deda?” Prema njegovim rečima, “Ja znam skoro svakog svog učenika, znam priče njegovih porodica i istorije, i znam ko su bili članovi partizanskog pokreta, a ko četnici, iako ovde (na Kosovu), Srbi su uglavnom bili fokusirani na sopstveni opstanak, te nisu mogli da se priključe nijednom pokretu. Ovde imamo više dece boraca Prvog svetskog rata, ‘Solunaca,’ moj deda je bio ‘Solunac’”99 (Intervju 25).
Svi intervjuisani nastavnici su osećali da moraju da nam ispričaju nešto o sopstvenoj prošlosti i o svojim precima. Troje nastavnika je reklo kako dele svoju prošlost i prošlost svoje porodice sa učenicima. Svo troje je reklo da dele svoja lična sećanja na 1999. godinu sa učenicima. 99 Na srpskom jeziku, Solunac znači stanovnik Soluna. Tokom Prvog svetskog rata, mnogi srpski vojnici se nisu predali, već su otišli u Grčku, nakon što je Srbija bila okupirana od strane Austrougarske, Nemačke i njihovih saveznika, gde su se priključili Savezničkim silama, naročito Francuskoj, i formirali Solunski front, ili Makedonski front, koji je kasnije doveo do oslobođenja Srbije u Prvom svetskom ratu.
Naši zaključci su ovde bili da, pošto nastavnici otvoreno u učionici pričaju o političkoj prošlosti svojih porodica, malo je prostora ostavljeno za kritički pristup bilo kom od događaja o kojem predaju, iz Drugog svetskog rata ili bilo kog drugog perioda, naročito kad je reč o unutrašnjim podelama između četnika i partizana. Veoma je bitno spomenuti da su ove podele, naročito između partizana i četnika, još uvek veoma prisutne u raspravama koje su još uvek u toku u saveremenoj Srbiji. Dok su partizani viđeni kao pro-jugoslovenski, skoro anti-srpski, među većinom srpskih istoričara, četnici su viđeni kao oni koju su se borili za Srbiju a ne za Jugoslaviju.
Interni konflikti u Srbiji i podele prepoznate na Kosovu i u Srbiji
Svakako, srpski nastavnici na Kosovu su sasvim upoznati sa trenutnim istoriografskim trendovima u Srbiji. Kako smo pisali u 3. poglavlju, promene u udžbenicima istorije tokom 1990ih i nakon 2000. oslikavaju razvoje unutar srpske istoriografije, naročito kad je reč o rehabilitaciji četničkog pokreta. Pošto četiri od pet intervjuisanih nastavnika koristi udžbenike koje je odobrilo Ministarstvo obrazovanja Srbije, ove nove promene i unutrašnji sukobi u Srbiji, a naročito rehabilitacija četničkog pokreta, mogu da se nađu u udžbenicima istorije koje nastavnici koriste.
Konstruisanje Albanaca kao “Drugih”
Nastavnici uglavnom koriste termin Kosovo i Metohija, zvanično ime Kosova koje je prema Ustavu iz 2006. godine još uvek pokrajina Srbije, kako bi označili ono što Albanci zovu Kosova, odnosno Kosovo na engleskom. Pored toga, koriste termin Šiptar koji Albanci doživljavaju kao pogrdan termin.
U intervjuima smo postavili sledeće pitanje, “Da li je postojao otpor među albanskim stanovništvom na Kosovu protiv okupacije?” Većina nastavnika je reklo da ne bi trebalo da bude iznenađujuće to što je većina Albanaca bilo “na drugoj strani” tokom Drugog svetskog rata, jer su Srbi i Albanci uvek bili na suprotnim stranama tokom istorije.
Slika o Albancima koje učenici tako mogu da dobiju je da su oni “arhineprijatelji” Srba. Prema jednom nastavniku, “Ovde na Kosovu su balisti bili saveznici sa okupatorima. Oni su uglavnom bili Šiptari, ili Albanci. Dakle, tokom Drugog svetskog rata, više od 200 000 Srba je pobeglo sa Kosova i Metohije zbog terora i zbog straha. Pobegli su u Centralnu Srbiju, a nakon rata im nije bilo dozvoljeno da se vrate. Te porodice su ostale u Srbiji zauvek” (Intervju 24).
Drugi nastavnik je rekao, “Oni [Albanci] su dobili Veliku Albaniju, tako da su mogli da kolju, ubijaju, porobljuju; obukli su Hitlerove uniforme…” (Intervju 21). Pošto je svaki nastavnik ukazao na to da nemaju dovoljno vremena na svojim predavanjima da objasne do detalja šta se dešavalo na Kosovu tokom Drugog svetskog rata (npr. konflikti među Albancima), jedinu sliku koju učenici dobijaju je da su Albanci svi bili “zločinci,” “na strani fašista i nacista,” bez ijednog primera saradnje između Srba i Albanaca, i bez ikakvog pomena činjenice da su na Kosovu postojale jugoslovenske partizanske jedinice u kojima su bili i Albanci.
/oralhistorykosovo.org/