Tokom rata na Kosovu (februar 1998 – jun 1999) srpska vojska i policija ubile su više od 7.000 albanskih civila. Najmanje četvrtina žrtava bile su žene i deca. Opljačkano je i u Albaniju proterano oko 800.000 ljudi.
Do danas su na 4 lokacije u Srbiji otkrivene masovne grobnice sa 941 telom, pre svega albanskih civila ubijenih 1999: u Batajnici 744 (tela iz hladnjače nađene u Dunavu kod Tekije); u Petrovom selu (opština Kladovo) najmanje 61 telo; u jezeru Perućac 84 tela; u Rudnici najmanje 52 tela.
U Srbiji su do sada osuđeni zločinci za ubistvo 77 albanskih civila. Pred Odeljenjem za ratne zločine vođeno je 12 postupaka, pravosnažno je okončano 9, od kojih su 4 predmeta završila oslobađajućom presudom. Od 57 optuženih za zločine na Kosovu 23 su Albanci, 32 Srbi i dvojica Bošnjaci. Nacionalni sastav 11 pravosnažno osuđenih je: dvojica Albanaca i 9 Srba.
Govori Marina Kljajić, advokatica iz Fonda za humanitarno pravo.
Svetlana Lukić: Ovih dana smo obeležili, na sebi svojstven način doduše, 25 godina od početka bombardovanja, odnosno te završne faze rata na Kosovu. Ništa nismo čuli o broju ljudi ubijenih 1999, niti o nestalima, niti o masovnim grobnicama. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo na Kosovu je ubijeno i stradalo preko 13,5 hiljada ljudi, skoro 11.000 Albanaca i nešto više od 2.200 Srba, znači pet puta više Albanaca je ubijeno ili nestalo. Preko 1.600 ljudi još uvek se vode kao nestali, skoro 1.200 Albanaca i 420 Srba. Iza ovih vaših brojki stoji kampanja terora, za početak, koji je pokrenut odmah na početku bombardovanja, i uglavnom tu govorimo o egzekuciji čitavih albanskih porodica. Koliko je Javno tužilaštvo pokrenulo optužnica, za koliko žrtava, da bismo mogli da steknemo utisak šta je država Srbija, i sve njene vlasti od 2000. godine naovamo, uradila?
Marina Kljajić: Kada govorimo o pokretanju postupaka za zločine na Kosovu, pre svega moramo imati u vidu da je, za razliku od Bosne ili Hrvatske, Kosovo bilo područje na kome je država Srbija tada funkcionisala u punom kapacitetu: imala je vojsku, policiju, sudove, kako vojne tako i civilne, jer vojni sudovi su egzistirali sve do 2004. Međutim, šta je bila mana tih postupaka koji su pokretani? Pre svega, to su uglavnom bile krivične prijave ne za ratni zločin, one bile su retke. Obično bi to bile krivične prijave za ubistva. To su faktički bila etnički motivisana ubistva, gde su pripadnici vojske i policije ubijali albanske civile. Tokom postupka su se mogle uočiti velike mane: dugo trajanje postupaka, priznavanje olakšavajućih okolnosti za koja uopšte nije bilo mesta i jako, jako niske kazne. Tako su recimo dobijali po dve, dve i po godine, daleko ispod zakonskog minimuma koji iznosi pet godina.
Recimo, predmet Kušnin – tu je urađen jedan izuzetno dobar dokumentarac „Kad pališ, pali bolje“ – to je predmet koji je bio kvalifikovan kao ratni zločin, ali predugo je trajao i završio se sa jako niskim kaznama, osuđeni su u rasponu od dve do tri godine. Jedini predmet koji je suđen pred sudom opšte nadležnosti za Škorpione – za ubistvo u Podujevu, Saši Cvjetanu, vođen pred sudom opšte nadležnosti – urađen je kako treba, ali tek kada je premešten u Beograd. Krenuo je postupak u Prokuplju, gde zbog opšte atmosfere i faktički linča prema punomoćnicima oštećenih, jako velikih navijačkih strasti, uopšte postupak nije mogao da se vodi i traženo je da se premesti i okončan je u Beogradu. To je što se tiče tih suđenja za ratne zločine koji su vođeni pred sudovima opšte nadležnosti.
Svetlana Lukić: Pomenuli ste Sašu Cvjetana, samo da podsetim da je on bio osuđen na 20 godina, ali da je zbog dobrog vladanja i, koliko se sećam formulacije, zbog toga što ne veruju da će ponovo počiniti isto krivično delo, bio pušten ranije na slobodu. Uzgred budi rečeno, on je posle nekoliko godina uhapšen kao diler droge u Grčkoj.
Marina Kljajić: Jeste. Znate, takva argumentacija, kada se kaže „ne veruju da će ponoviti krivično delo“, veoma je licemerna, jer jedan od uslova da bi postojalo krivično delo ratnog zločina je postojanje oružanog sukoba.
Svetlana Lukić: Čime biste još mogli da nam ilustrujete benevolentan odnos, najblaže rečeno, pravosuđa i tužilaštva i uopšte države prema počiniocima ratnih zločina nad albanskim civilnim stanovništvom?
Marina Kljajić: Pa znate, to se vidi kroz rad Tužilaštva za ratne zločine i predmeta koji su vođeni. Tužilaštvo za ratne zločine je od svog osnivanja do danas podiglo 104 optužnice, ne računam optužnice koje su podignute protiv jataka. Govorim o 104 optužnice sa kvalifikacijom krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva ili ratnih zarobljenika. Od te 104 optužnice, samo 12 ih je podignuto za ratne zločine izvršene na Kosovu, protiv 57 ljudi, ali što se tiče žrtava gde su optužnicama obuhvaćene albanske žrtve – a prema podacima Fonda za humanitarno pravo preko sedam hiljada albanskih civilnih žrtava je bilo tokom oružanih sukoba – samo je pet postupaka koji su vođeni, a to su predmeti Podujevo, Suva Reka, Trnje i Ćuška, koji je još uvek u toku. Kada pogledate broj stradalih, to je preko sedam hiljada civila. Do danas, pravosnažno su okončani Podujevo, Suva Reka, Trnje – sa 77 smrtno stradalih civilnih žrtava, Albanaca. Njihove porodice su dobile to zrno satisfakcije, pravdu za svoje stradale. Ćuška, predmet koji je počeo 2010. kada je dignuta optužnica, još uvek traje.
Kakav je odnos vidi se, recimo, od brojke optuženih: njih je 57 optuženih. Ako gledamo nacionalnu strukturu, 32 optužena su Srbi, 23 su Albanci i dvojica su Bošnjaci koji su bili pripadnici srpskih oružanih formacija u tom sukobu. Ako gledamo po predmetima koji su pravosnažno okončani, 25 je pravosnažno oslobođenih, od tih 57, a tu je i 19 Albanaca a pravosnažno su osuđena samo dva. Onda tu vidite recimo veliki predmet Gnjilanska grupa, koji je dobio jako veliki medijski prostor kada je krenuo, jer je bilo 17 optuženih Albanaca, i još veći medijski prostor je dobila oslobađajuća presuda Apelacionog suda, koja je doneta nakon ponovljenog postupka, gde je bilo govora kako je sud jako veliku naklonost imao prema Albancima. U stvari, svelo se sve na to da je kompletan postupak pokrenut iz političkih, ne iz pravnih razloga, jer jednostavno nije bilo dokaza koji bi pokrili sve što je bilo navedeno u optužnici. Za mnoge stavke u toj optužnici apsolutno nikakvog dokaza nije bilo. Jedino što je moglo biti urađeno, to je da oni budu oslobođeni.
Od 2014. do danas, to je 10 godina, mi nemamo optužnicu za ratni zločin koji je izvršen na štetu albanskih civila, nego imamo postupke za zločine na Kosovu, koji se pokreću protiv Albanaca, koji se u stvari hapse na graničnim prelazima posle stotog ulaska i prolaska kroz Srbiju. Ne samo za zločine na Kosovu, već uopšte uzev Tužilaštvo ne pokazuje baš veliko interesovanje da bilo šta po tom predmetu radi, tako da očekivati da će uraditi nešto po pitanju tolikog broja albanskih žrtava, bojim se da je na žalost nerealno, pogotovo što oni nisu ni u ranijem periodu, kada su bili u drugačijoj situaciji, preduzimali korake da podignu te optužnice. Naime, oni su do 2014. godine imali jako dobru saradnju sa misijom Euleksa, koja je imala mandat i da pokreće istrage, mogli su da odlaze, da ispituju svedoke, što je i rađeno. Međutim, posle toga, jednostavno na svaki upit zašto se ne dižu optužnice protiv izvršilaca zločina na štetu albanskih žrtava, bilo je: „Pa znate, mi ne možemo, mi nemamo saradnju sa Kosovom, naši tužioci ne mogu da odu, ne mogu da izađu na lice mesta, ne mogu da ispitaju svedoke, ne mogu da obave sve ono što im je potrebno da obave.“ Tačno je da je ta saradnja otežana, međutim, nije tačno da oni ne mogu da rade ama baš ništa.
I pre nego što je misija Euleksa ograničena u svom mandatu, Fond za humanitarno pravo je podneo devet krivičnih prijava Tužilaštvu za ratne zločine, gde je obuhvatio velike zločine. To su između ostalih predmeti Peć, Mala Kruša, Rezala, Landovica, Poklek, Kraljani, koji su vrlo dobro dokumentovani i po kojima se itekako moglo postupati da je postojala volja. S druge strane, Fond za humanitarno pravo je izdao više dosijea, koji su svojevrsna, jako dobro dokumentovana, krivična prijava. Na primer protiv Dragana Živanovića, komandanta 125. motorizovane brigade. Tu je međutim, pokrenuta istraga i mislili smo napokon ćemo imati istragu i postupak protiv jednog visokorangiranog pripadnika vojske za zločine koji su izvršeni na Kosovu…
Svetlana Lukić: On je bio general?
Marina Kljajić: Tako je. Međutim, Tužilaštvo je obustavilo istragu, jer je našlo da nema elemenata krivičnog dela. Naime, utvrdili su da u zvaničnoj vojnoj evidenciji nigde ne postoji trag da je u najavi izvršenje nekog zločina, da su oni ispitali pripadnike jedinice i da niko od njih nema apsolutno nikakvih saznanja o bilo kakvom zločinu izvršenom u mestima u okolini Peći, za koje je Živanović terećen, a to su Ljubenić, Ćuška, Pavljan i Zahać. Takođe je navedeno bilo da nijedan zločin nije izvršen u njegovom prisustvu, jer je on bio lociran na nekom drugom mestu. I onda smo došli do zaključka da se na taj način, ako se prihvati takvo stanovište Tužilaštva, niko nikad neće procesuirati, jer ko će najavljivati zločin kroz zvaničnu vojnu evidenciju? Nijedan nije tako izvršen. Da li će ljudi koji dolaze u situaciju da odgovaraju kao saizvršioci za zločin tek tako priznavati te zločine, i da li će se zločini vršiti uz prisustvo visokih oficira? Pa naravno da neće.
Svetlana Lukić: Onda Nirnberški proces ne bi bio moguć.
Marina Kljajić: Apsolutno ne bi bio moguć. Fond za humanitarno pravo takođe je izdao dosije Rudnica, masovna grobnica. I kada je Tužilaštvo pokrenulo pitanje Rudnice, ako se dobro svi sećamo reakcije tadašnjeg predsednika države, gospodina Nikolića, koji je dao izjavu koja je nezamisliva za bilo kog predsednika bilo koje iole ozbiljne države, kojom je Tužiocu za ratne zločine faktički uputio pretnju da pripazi šta to kopa po Srbiji. Imajući u vidu sve to, onda je jasno da Tužilaštvo za ratne zločine apsolutno nije uradilo ni mali deo onoga što je moglo da uradi. Naime, još tokom održavanja oružanih sukoba i neposredno posle njih, počeli su da isplivavaju, baš u najbukvalnijem smislu reči isplivavaju dokazi o masovnim grobnicama. To je čuvena hladnjača koja se pojavila u Dunavu kod Tekije. To je bilo prikrivanje zločina. Prikrivanje zločina je krivično delo. Šta se desilo? Ništa, hladnjača je izvučena, tela su prebačena, ni manje ni više, u masovnu grobnicu u Batajnicu. Znamo jako dobro šta je Batajnica. Kasnije, koliko je pronađeno tela u Batajnici? Ogroman broj i to upravo iz ovih predmeta koji se vode… 48 članova porodice Beriša je stradalo u zločinu u Suvoj Reci. Tela nekih od njih su pronađena u Batajnici. Rudnica isto, kraj vojnog poligona. Imamo takođe i Petrovo Selo. To je bio centar za obuku posebnih jedinica policije, isto masovna grobnica. Očigledno da je vrh vojske i policije itekako bio involviran ne samo u zločin, nego i u uklanjanje svih tragova zločina, jer kako drugačije objasniti činjenicu da je toliko tela preneto sa Kosova u masovne grobnice po Srbiji.
Svetlana Lukić: Skoro hiljadu, je li tako, u Batajnici?
Marina Kljajić: Tako je.
Svetlana Lukić: Da, i ovih više od 1600 ljudi koji se vode kao nestali, od kojih su opet većina Albanci, pitanje je šta imamo još po Srbiji, šta bi još moglo da se kopa.
Marina Kljajić: Pitanje je šta sve postoji. Verovatno ima toga još, ali s obzirom da do sada nije bilo nekog velikog interesovanja, ne znamo da li ćemo ikada biti u situaciji da saznamo gde se nalaze njihovi posmrtni ostaci.
Svetlana Lukić: Kad kažemo stradanje i ubistvo albanskih civila, to je naravno formulacija koja je dovoljno strašna, ali je još strašnija kada se konkretizuje, a to je da je samo u toj kampanji terora koja je bila prvih dana: Trnje, Suva Reka, Velika Kruša, Mala Kruša i Podujevo, da su u stvari u ogromnoj meri stradali žene i deca…
Marina Kljajić: Modus operandi zločina na Kosovu se kroz sve to što se dešavalo vrlo jasno uočava. Obično se kretalo sa nekim granatiranjima, za šta je vojska davala podršku, onda su u selo jednostavno ulazile jedinice, pešadija koja je išla po kućama, koja je isterivala žene, decu, vrlo često su tu bile jezive pljačke i otimačina, kao što je recimo bila Ćuška, gde je samo u Ćuški oduzeto preko 100.000 maraka, izneli su oko kilo zlata. Pretresali su sve: žene, decu, starce, uzimali novac… Ljudi mole da im se poštede deca, daju velike pare. Naravno, novac se uzme, svi se oni pobiju. Teranje ljudi da daju sva lična dokumenta, bacanje ličnih dokumenata, uništavanje dokumenata, izdvajanje muškaraca posebno od žena i dece, bukvalno likvidacija muškaraca, a proterivanje žena, dece i staraca prema Albaniji, bez ikakvih ličnih dokumenata, i paljenje. Obično kada bi ih ubijali po kućama, palili bi kuće, kako bi na taj način prikrili tragove. To se odnosi i na Ćušku, i na Zahać, i na Pavljan, na Ljubenić…
Svetlana Lukić: Taj modus operandi, dakle, taj besprizorni teror sa ubistvima civila, žena i dece, kao i proterivanje u Albaniju. Govori se da je u tih tri meseca više od 800.000 kosovskih Albanaca bilo proterano u Albaniju. To je praktično polovina stanovništva.
Marina Kljajić: Tako je. Prema podacima, kada je suđeno ovoj šestorki u Haškom tribunalu, baratalo se cifrom od preko 750.000, koja je tada bila nesporna cifra. Naravno, puni podaci su otkrivani znatno kasnije, kada su se i stekli uslovi da se neko bavi ozbiljnijim istraživanjem i utvrđivanjem broja ljudi, stradalih, nestalih, proteranih.
Svetlana Lukić: Šta je sa slučajem čoveka koji je osuđen za ratni zločin i koji je volšebno nestao iz Srbije, koji je u bekstvu?
Marina Kljajić: To je zločin koji je izvršen u selu Trnje. Kompletan predmet je specifičan po tome što su obojica [Pavle Gavrilović i Rajko Kozlina] u vreme kada je postupak počeo bili i dalje aktivni pripadnici vojske. Tokom postupka smo imali česta odlaganja, zato što optuženi, jedan po jedan, nisu pristupali na glavne pretrese, opravdavajući svoje izostanke zdravstvenim razlozima. Naravno, uvek su prilagali medicinsku dokumentaciju koju je izdavala ili vojna bolnica u Nišu ili VMA u Beogradu, ali bilo je vrlo simptomatično da se hospitalizuju dan-dva pre glavnog pretresa, i dan nakon glavnog pretresa odlaze kući.
Svetlana Lukić: Zar nije čak i sutkinja na kraju to shvatila?
Marina Kljajić: Jeste, shvatila je to na kraju. Tužilaštvo je to shvatilo nešto ranije, pa je i predlagalo određivanje pritvora, međutim, pritvor im nije određen. Napokon, kada je taj postupak okončan, kada su osudili Rajka Kozlinu na kaznu zatvora u trajanju 15 godina – na žalost, tamo je najmanje 30 civila ubijeno, ali je samo on osuđen – u trenutku kada je potvrđena, kada je Apelacioni sud doneo presudu, on je još uvek bio u Srbiji. Međutim, kada je pozvan na izdržavanje kazne, njega nije bilo. On je pobegao. Jednostavno je iskorišćen trenutak, a i prilična nebriga. Mi nismo došli do podataka šta se zaista desilo, da li je njemu uzet pasoš i kako je uopšte uspeo da pobegne, ali sa druge strane, znate, u situaciji kada se u Crnu Goru i Bosnu može otići sa ličnom kartom, nije toliko teško ni pobeći iz zemlje, a pogotovo u situaciji kada sud nema mogućnost da odredi meru zadržavanja, pritvor. Mi trenutno, što se tiče suđenja za ratne zločine, imamo situaciju da se pritvor određuje jedino kada su optuženi strani državljani.
Svetlana Lukić: BIRN je tada tražio od Ministarstva unutrašnjih poslova informaciju šta se desilo sa tim Kozlinom, da li je prešao granicu ili nije prešao granicu, i tako dalje, a oni su u obrazloženju rekli da bi to bilo narušavanje prava na privatnost određenog lica.
Marina Kljajić: Nekada su i nevladine organizacije i novinari daleko lakše dolazili do podataka. Međutim, vremenom je sve teže doći do informacije. Tužilaštvo za ratne zločine postalo je hermetički zatvorena ustanova, gde mi sem imena tužioca za ratne zločine, trenutno vršioca te funkcije, nigde ne možemo da vidimo tužioca.
Svetlana Lukić: To je izvesna gospođa Snežana, je l’ tako?
Marina Kljajić: Da, Snežana Stanojković, evo 7. godina joj sada ističe. Ranije smo imali daleko transparentniji rad Tužilaštva; imalo je i svog portparola. Odgovarali su vrlo detaljno i brzo na sve zahteve koje smo upućivali držeći se Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja. Međutim, kako je vreme prolazilo, saradnja sa njima je sve teža i teža. Šta rade, kako rade, šta se dešava – jako je teško dobiti bilo kakav podatak.
Svetlana Lukić: Kada su u pitanju zločini protiv civilnog stanovništva na Kosovu, isplivava nekoliko imena. Dakle, tu imamo u takozvanoj zoni odgovornosti Božidara Delića, gde je stradalo, ubijeno najviše Albanskih civila.
Marina Kljajić: Tako je.
Svetlana Lukić: To su Suva Reka i Đakovica, čini mi se, i Prizren. Dolazimo do imena, takođe, i ovog generala koga ste vi pomenuli, Živanovića, komandanta 125. motorizovane brigade.
Marina Kljajić: Peć i okolina su bili u zoni njegove odgovornosti, da.
Svetlana Lukić: Da li je Božidar Delić uopšte odlazio da poseti sud, i u kom svojstvu?
Marina Kljajić: Kao što sam rekla, Fond za humanitarno pravo je objavio Dosije 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije. U zoni njegove odgovornosti, preko dve hiljade civila je stradalo. On je bio u predmetu Trnje pozvan kao svedok, zato što je on bio nadređen prvooptuženom Pavlu Gavriloviću. Tako da smo mi imali situaciju, doduše i u predmetu braće Bitići, da se Goran Radosavljević Guri, koji je bio nadređeni, isto pojavio samo u ulozi svedoka. Pojavljivali su nam se kao svedoci eksperti, da nam objasne kako je to bilo na terenu i kakva su vojna pravila. Niko nam nije, naravno, od tih svedoka rekao ništa o svojoj ulozi, i o tome kako je moglo da se desi da toliko civila strada a da apsolutno ne znate ništa i da se smatrate apsolutno neodgovornim, kada su postojali i dokumenti, priloženi uz te dosijee, o asanaciji terena i na kraju krajeva, jako dobro znamo gde su ta tela završila na kraju. Međutim, oni su se pojavljivali isključivo kao svedoci.
To je taj specifikum u odnosu na suđenja za ratne zločine koji se tiču Hrvatske ili Bosne i Hercegovine. Tamo imate pripadnike lokalnih teritorijalnih odbrana, lokalnih sastava policije, što aktivnog, što rezervnog sastava policije, zatim imate pripadnike vojske Republike Srpske, Vojske Krajine… Međutim, na Kosovu vi imate pripadnike Vojske Jugoslavije, pripadnike policije. Vi tu nemate nikoga drugog.
Svetlana Lukić: Oni podmeću tu stalno Škorpione. Pa i Škorpioni su bili u sklopu MUP-a.
Marina Kljajić: Oni su bili u sklopu MUP-a u trenutku izvršenja zločina u Podujevu. Uostalom, sama činjenica da su kasnije preživeli vodili postupak za naknadu štete protiv države Srbije i uspeli u tom postupku, više je nego dovoljan dokaz ko je tu odgovoran i čiji su oni bili pripadnici. To je nesporna činjenica koja se vidi iz dokumentacije. Ista je situacija i u Suvoj Reci. Ista je situacija, naravno, i u Ćuški. U Ćuški su pripadnici 117. vojnog teritorijalnog odreda Peć. Međutim, imamo tendenciju zaštite pripadnika vojske i policije. Nama je u predmetu Ćuška 2014. bila doneta prvostepena presuda, gde su svi bili osuđeni. Prvoosuđeni je komandant tog vojno-teritorijalnog odreda. Međutim, Apelacioni sud je ukinuo tu presudu i relativizovao je uopšte njegovu ulogu, njegovu povezanost, njegov bilo kakav značaj i udeo u svemu tome, iako svedoci, pa i neki od optuženih, govore da je njihov komandant, koji je odlazio na sastanke, od koga je dobijao municiju, gde je bio… Govorili su od koga su dobijali naoružanje i kome su faktički pripadali, ali sve je to relativizovano kako bi se maksimalno umanjila uloga vojske. Znate, prva optužnica krenula je samo za Ćušku, i to je delovalo kao jedan, eto, izolovani slučaj, nekakvi tamo pripadnici, kriminalci lokalni koji su se skupili, otišli su tamo… Međutim, vremenom je počelo da isplivava, sami optuženi su pričali kako su nastavili dalje, pa se ispostavilo da su oni istog dana krenuli redom: Ćuška, Pavljani, Zahać, sve zajedno, tu je preko 100 ubijenih civila bilo u jednom danu, i nemoguće je da komandant apsolutno ne zna ništa, da snabdeva municijom i da ni u šta nije upućen.
Svetlana Lukić: Kad govorite o tom strašnom nizu: 25. mart – Trnje, sedmoro dece, trudnica, 22 člana porodice Gaši; 26. mart – Mala i Velika Kruša, 112 dečaka i muškaraca; istog dana – Suva Reka, porodica Beriša, 48 članova; 28. marta – Podujevo, 14 članova porodice Bogujevci, sedam žena i sedmoro dece ubijeno.
Marina Kljajić: Tako je. Poruka koja se sve vreme pokušava plasirati široj javnosti u Srbiji jeste da je na Kosovu bila teroristička organizacija OVK, da je zbog njihove sprege sa ozloglašenim NATO-om Srbija ni kriva ni dužna bombardovana ni za šta, i da se naša vojska i policija herojski branila. Osuđenim ratnim zločincima u Hagu se daje ogroman medijski prostor, izdaju im se knjige, general Lazarević je dočekan uz najveće počasti, on je postao počasni građanin niške opštine Pantelej i održao je predavanje na vojnoj akademiji. Eto, to je taj narativ kojim se sve pokriva. Više od sedam hiljada stradalih albanskih civila i proterivanje skoro polovine albanskog stanovništva, to se jednostavno ne pominje. Tek niko ne želi da pominje skrivanje tela, taj sramni, sramni čin, koji je još uvek otvorena priča. Mi ne znamo za veliki broj ljudi još uvek gde su, koliko je još toga.
Svetlana Lukić: I koliko je ljudi u tome moralo učestvovati.
Marina Kljajić: Jako mnogo, jer, znate, prevoženje leševa i zakopavanje tolikog broja, preko hiljadu ljudi, nije moguće izvesti uz učešće 2-3 čoveka. Tu organizacija mora da ide od vrha.
Svetlana Lukić: Ne samo da se negira i da se prenebregavaju monstruozni zločini protiv civilnog stanovništva. Štaviše, ne govori se ni o srpskim žrtvama dole, osim u globalu, je li. Ako te ne zanimaju Albanci i smatraš ih građanima drugog reda, ili ih ne smatraš… ili si rasista, da onda za te ljude koji su tvoje nacionalnosti, da makar budemo izveštavani o tome šta država čini da bi procesuirala ili makar dostavila podatke za zločine konkretne nad tim ljudima, i gde su ti ljudi.
Marina Kljajić: Podataka nemamo. Sa druge strane, o predmetima koji su do sada vođeni, srpske žrtve su bile obuhvaćene u predmetu Gnjilanska grupa, gde je optužnica bila više neki spisak šta je otprilike moglo da se desi, nego sa dokazima koji upućuju na izvršioce. Imamo sada u toku predmet Rudice. On se vodi protiv jednog Albanca, gde se pominje šest smrtno stradalih srpskih žrtava. Imali smo predmet Prizren, gde nije bilo smrtno stradalih žrtava, i u drugim predmetima isto. Ali kad pogledate, to je sve jako malo. Od Tužilaštva se ne može dobiti informacija šta radi po tom pitanju. Konkretne rezultate mi uopšte ne vidimo, štaviše, mi ne možemo da vidimo ni šta su oni navodno od toga što je predviđeno i uradili, jer izveštaja o tome, tamo gde bi trebalo da budu objavljeni, jednostavno nema.
Svetlana Lukić: Ne znam da li ste bili u prilici da vidite da je dve trećine tužilaca poslalo pismo Visokom savetu tužilaštva, u kojem kažu da gospođa Snežana Stanojković nije podobna da eventualno bude još jednom izabrana na to mesto. Kažu da su u njenom mandatu tri puta bili veći kapaciteti, a da je mnogo manje rađeno nego ranije. Da li vas to ohrabruje, da li su se malo kasno setili, šta vi mislite o tome?
Marina Kljajić: Mi ne znamo da li su se kasno setili, da li su oni prigovarali kome mogu da prigovaraju na njen rad. Mi vidimo rezultate. Donet je set novih pravosudnih zakona, i po tom novom setu pravosudnih zakona niko ne može dva puta biti biran, međutim, za nju je zauzeto stanovište da je prvi put bila birana po starom zakonu.
Što se tiče rezultata njenog mandata, oni ne da su skromni, ti rezultati su katastrofalni. Imali smo ranije Tužilaštvo za ratne zločine koje je bilo u mnogo manjem kapacitetu, koje je radilo pre nacionalne i pre tužilačke strategije, kada su pokretani postupci za najveće zločine: Ovčara, Zvornik, Lovas, Ćuška je pokrenuta, pokrenuta je i Srebrenica, i Štrpci… svi ti veliki predmeti, kada je bilo manje ljudi, kada je bila neuporedivo veća transparentnost u radu tog Tužilaštva. Sada smo se sveli na mandat gospođe Stanojković, gde faktički Tužilaštvo za ratne zločine živi od predmeta koji dolaze iz Bosne i Hercegovine.
Prema zvaničnim podacima Tužilaštva za 2023. godinu, podignute su tri optužnice protiv sedam lica, od kojih je jedna iz ustupa. Ta jedna iz ustupa je iz Bosne i Hercegovine, protiv pet lica, i taj postupak je u toku. U ove dve optužnice koje su oni digli samo je po jedan optuženi. Do kraja 2023. te optužnice nisu prošle sudsku proveru, nisu bile potvrđene. O takvom kapacitetu optužnica se radi. Prošle godine je Tužilaštvo za ratne zločine imalo budžet od preko 220 miliona. I kada pogledate kapacitete finansijske i ljudske sa takvim rezultatima, onda je to poražavajuće. Nažalost, može se reći da Tužilaštvo za ratne zločine ne radi ništa. Žalosno je što u isto vreme imamo njih 11 i Snežanu koja je bila zamenik tužioca, znači 12 ljudi koji tamo sede, i dva veća od po troje sudija. Te sudije u isto vreme sude i u predmetima organizovanog kriminala, što znači da njih šestoro može da pokrije i organizovani kriminal i ratne zločine, a onih 11 eto šta nam daju – daju nam dve optužnice protiv dva lica na godišnjem nivou.
Svetlana Lukić: Kada su u pitanju zločini protiv albanskog civilnog stanovništva, šta je vama lično tu utisak?
Marina Kljajić: Najmučniji utisak ostavlja postupak Ćuška, koji traje predugo. U tom postupku je 2010. godine dignuta optužnica. Prva presuda je ukinuta. Apelacioni sud je stao na stanovište da prvostepeni sud nije posvetio dovoljno pažnje svedocima, bilo ih je jako mnogo, Albanaca, članova porodica žrtava i onih koji su uspeli da prežive tu torturu i progon, koji su dovođeni u sud da daju svoj iskaz. Takođe je često korišćen način ispitivanja putem video konferencijske veze, koji je išao u saradnji sa Euleksom, što je bilo jako dobro. Navodno je time narušeno pravo na odbranu optuženih, jer nisu bili u situaciji da neposredno ispitaju te svedoke na način unakrsnog ispitivanja, eventualnog suočavanja. To je bio jedan od razloga što je presuda ukinuta i naloženo je prvostepenom sudu da uloži znatno veći napor da obezbedi te svedoke. Na kraju, sada se postupak završava tako što se čitaju iskazi tih ljudi koje sud godinama nije mogao da obezbedi. Mi smo tu izgubili dragoceno vreme.
U predmetu Ćuška je Tužilaštvo u startu krenulo da optužuje pojedinačno; bila je prva optužnica, pa kako vreme prolazi, proširivalo se na Pavljan, Zahać, pa se proširivao i broj optuženih… Na kraju, sveukupno je bilo optuženo 18 ljudi. Od tih 18, troje ljudi je umrlo, jedan od optuženih je sklopio sporazum da svedoči u zamenu da bude oslobođen od krivičnog gonjenja; u odnosu na jednog je postupak obustavljen jer je nedostupan, pobegao je, a imamo i jednog koji je procesno nesposoban i u odnosu na njega je optužnica odbačena. Sad smo se sveli na 10 ljudi, a postupak još, eto, nije gotov. Nadamo se da Apelacioni sud ovog puta neće toliko čekati sa svojom presudom. Fond za humanitarno pravo ima bojazan oko uloge komandanta Toplice Miladinovića i kako će njegovu ulogu ceniti Apelacioni sud, poučeni vrlo neprijatnim iskustvom kako se taj položaj relativizuje. Videćemo šta će se uraditi, ali znate, da se zločin desi na području gde je vama država u punom kapacitetu, a da vi za 14 godina ne možete da rešite predmet! U Ćuški je 14. maja ubijeno 44-45 ljudi, zapaljeno je dosta kuća, opljačkano je jako mnogo novca, zlata, putničkih vozila, kamiona… Stanovništvo je proterano.
Svetlana Lukić: Da, to se ne pominje, jer su preživeli.
Marina Kljajić: Pazite, to se ne pominje nigde. I optuženi i veliki broj svedoka pominju plave uniforme. Pominju policiju, koja je bila tu kraj puta, neko ko je usmeravao kolonu, neke koje su i tu viđali. Kao, ajde, nije strašno, ostao si živ. Uništili su ti lična dokumenta, otišao si tamo… Daleko je ozbiljnije pitanje zašto. Ako vi proterujete toliki broj ljudi i uništavate im dokumenta, šta je sledeće? Uništavanje matičnih knjiga, ili šta već? Jer, znate, kada su se vojska i policija povlačili sa Kosova, isto tako su izmeštene u centralnu Srbiju i matične knjige, pa su u Niš, Kruševac, gde su već knjige bile izmeštene, dolazili Albanci da uzimaju izvode koji su im bili neophodni. Zato kažem: daleko je ozbiljnije pitanje zašto je to rađeno.
Svetlana Lukić: Marina, hvala vam mnogo na razgovoru.
Marina Kljajić: Nema na čemu.
Peščanik.net, 03.04.2024.
Srodni link: VIDEO: Suva Reka, Podujevo, Đakovica – 25 godinaKOSOVO