Nedžmedin Spahiu

Pisac Sabri Hamiti, takođe jedan od osnivača Demokratskog saveza Kosova, zapitao je: „Kuda ide Kosovo? Njegov prvi predsednik Rugova bio je najveći albanski intelektualac svog vremena. Njegov naslednik Fatmir Sejdiju je ugledni profesor, pa smo onda imali biznismena Bedžeta Pacolija, a sada za predsednicu imamo nepismenu policajku. Gde će nam biti kraj?”

Ovih dana mediji na Kosovu objavili su dnevnik prištinske gimnazije „Ivo Lola Ribar”, gde je Atifete Jahjaga pohađala srednju školu i možete zamisliti njene ocene – jedinica do jedinice. To i nije čudno za osobu koja za pet godina svog mandata kao predsednica nije naučila da ispravno pročita bilo koji svoj govor na maternjem jeziku.

Poseta američkog državnog sekretara Džona Kerija najbolje pokazuje kako se stvari menjaju. Pre 17 godina dok su američki avioni i rakete bombardovali Beograd zbog Kosova, po memoarima mnogih relevantnih zvaničnika sveta, veliku ulogu odigrala je mudrost Ibrahima Rugove. Sada je situacija oprečna. Džon Keri je u Beogradu rekao da Vučić stvara novu Srbiju, što je velika pohvala, iz bilo kojeg ugla gledano, a u Prištini je Isi Mustafi i Hašimu Tačiju kazao: „Morate se boriti protiv korupcije. Amerika je mnogo uložila za nezavisnost Kosova i neće dozvoliti da se ruši njen suverenitet.” To, u prevodu sa diplomatskog jezika na vulgarni jezik znači: pihhh, kakvi ste vi lopovi, upropastili ste zemlju.

U italijanskoj ambasadi nedavno je prikazan film o italijanskom tužitelju i heroju Đovaniju Falkoneu, gde se pokazuje kako su se italijanske patriote, tužitelji i sudije žrtvovali u borbi protiv mafije. Gosti italijanskog ambasadora bili su mnogi zvaničnici Kosova i većina diplomatskog kora u Prištini. Jedan od ambasadora zapitao je da li je iko od kosovskih tužitelja ili sudija stradao u borbi protiv kriminala? Odgovor je bio negativan. To znači da sudstvo na Kosovu lovi samo sitne ribe, Euleks one srednje, a velike će možda loviti specijalni tribunal. Jedan od ratnih veterana, nezadovoljan onim što se desilo nakon rata, izjavio je da nas je NATO oslobodio od Srbije za 77 dana, a od naših kriminalaca ne može da nas oslobodi 17 godina.

Međutim, nije istina da se niko na Kosovu ne trudi da oslobađa kosovsko društvo. Ako Kosovo nema stradalih među sudijama i tužiocima (što je dokaz da su oni lišeni patriotizma i profesionalizma), među novinarima ima profesionalaca i patriota. Troje je ubijeno i na stotine pretučeno zbog posla kojim se bave.

Najpogubniji proces na Kosovu jeste proces privatizacije, koji je počeo za vreme Unmika, a nije se zaustavio ni nakon proglašenja nezavisnosti. Mentalni sklop kosovskog društva nije bio dorastao i spreman za privatizaciju kad je ona počela. Način na koji je izvedena bio je potpuno poguban za kosovske finansije. Proces privatizacije tobože je počeo da bi se smanjila korupcija, a dogodilo se suprotno – preuranjena privatizacija upravo je podrivala korupciju.

S ovakvim unutrašnjim problemima kosovsko društvo teško da se snalazi i pored jake podrške zapadnih sila. Uspeva samo u sportu i kulturi. Kosovska nacionalna zastava podignuta je na najviši nivo kada je Majlinda Kelmendi proglašena svetskim šampionom u džudou, a film „Šok” je među pet nominovanih za nagradu Oskar za ovu godinu.

Dok Kosovo ima prilično dobre odnose sa Crnom Gorom i Makedonijom, zahvaljujući prvenstveno njihovoj mudroj spoljnoj politici, ima problema sa svojim najvažnijim susedima: Srbijom i Albanijom. Sa Srbijom zbog toga što Beograd ne priznaje nezavisnost Kosova. Sa Albanijom su odnosi samo prividno dobri, a zapravo postoji mnogo trgovinskih i kulturnih problema, među kojima je i težnja nekih političkih snaga na Kosovu da od Albanije prisvoje nacionalne simbole kao što je pokret Albina Kurtija i drugi.

* Autor je profesor političkih nauka Univerziteta AAB u Prištini, predavao je i na univerzitetima Tirane, Tetova, Prištine i na Univerzitetu Hamburga.