“PRVA NOĆ U KUĆI MOGA DRAGOG” I ,,SLATKA U SVEKRVINOJ KUĆI”

,,Prodeverasmo, eto, i tu prvu noć u kući moga dragog… Dani poslije toga…”

To veče, moje prvo u njegovoj ( muževljevoj) kući i porodici. Hiljadu duša a dvije tri sobice, sve iz jedne u drugu, tako bijahu poredjane. Tu su braća i sestre, snahe i zetovi, njihova djeca, komšiluk bližnji ( kakav li je bio daljnji kad je ovo bližnji) sve jedno drugom selo u dušu, ja se ibretim! Stojim, u poklopljenim rukama mi svileno mindiljče, vezeno ručno… Čuvala ga moja majka još od kad sam imala deset godina, tad mi je kupila i kat (jeleče i dimije), papuče vezene zlatnim koncem a na glavi četkija ( crveni providni pokrov od tila koji i dan danas nose neveste, predivno izvezen metalnim paricama, težak ko tuč), svilenica k’o od pene satkana, kolan od srme, hanumina ruka mendjuše, holta bisera i demek (bajagi) lanac od dva metra (imitacija) … Sve to za masallah! Ispod svega toga ja! Niko me nista ne pita, teško mi i spolja i iznutra ( psihički i fizički) … Što bi rekli ,,pokupilo mi se !” Ja nevjesta, sve oko mene novo, tudje… Cijela drhtim od nekog uzbudjenja, jedan vakat i zaplakh, nikog ne poznajem… Četkija pritisla, glava mi otpade i sve vrijeme na noge, otekoše mi! Taman sjedni, ono udji svekrva, pa zaova, jetrva, starija komšinka, pa mladja, deca da im ljubim ruku, svi tako redom, ja reko bolje da stojim nego ovako, hrk dolje, hrk gore (sedni, ustani)! Izredjaše se svi, hoće da vide nevjestu, a ja samo gledam njihne oči i slušam zorom ( na silu) smijeh familije ko da im nije milo što sam se dovela, a nidje onoga moga jada, sve do dejrdeka (soba u koju se uvode mladenci) nemade ga! Nidje niko ne mrda, svi čekaju da nas svedu (ostave nasamo ) a ja umrijeh od umora i stida, svi znaju dje ću, šta ću, kuku mene, cijela od muke drhtim! Svedoše nas… Sama čekam u sobi spremljena za čoveka, a u dvije druge sobe, sto duša! Čuju se muškarci pjevaju, vode ovoga moga ljepotana ka djerdeku i to sa pjesmom ,,Trepetljika trepetala” ( to je ad
et) i uguraše ga u sobu uz vrisku i pisku, ko sad se sećam… Eh, kad ga udledah moj dunja, končno neko sa kim ću ,,koju progovorit”, al’, nit osećam noge, nit ruke, sve me boli, puca mi glava( od one četkije zaaar), popih jedan gutljaj neke djulsije, pojedo’ jedan dud ( hurmašicu) grkša mi od čemera, reko hajde mi da polijegamo valja se dić’ prije sabaha uslužit svekrvu i sto onih sto čekaju,, čaršaF” , da oglase kakva je nesvesta djevojka bila, hoće li se obradovat majka il’ neće! Eto, to ti je moja prva noć u kući moga jada! Ne znam da li da plačem il’ da se smijem?!” Ispriča mi priču moja stara kona doslovce kako je i bilo i reče mi da je mogu podijeliti sa vama… Doživjela je ovo reče prije dosta godina, tu je noć zapamtila i neće je zaboraviti dok je živa, a maštala je o tome da joj prva bračna noć bude za pamćenje… Zar tako nije i bilo?! Baš je zapamtila! Reče još nešto kad sam je ispraćala, hvala Bogu sto više nije tako… Ove sad samo zamaknu na bračno, il’ igraju po hastala na svojoj svadbi…

,,SLATKA” U SVEKRVINOJ KUĆI

Druga priča moje stare kone

BISERI MOJE STARE KONE  (price iz Sandzaka)

(Ekskluzivno iz Novog Pazara za portal iBalkan.net) Piše Ajša G. Musa

,,Prodeverasmo, eto, i tu prvu noć u kući moga dragog… Dani poslije toga… Dolaznica, prolaznica, sve kroz kuću. Ja nikako da se odmorim i naviknem! Do kasno se sedi, a rano ustaje! To jutro još ni “skramu” sa očiju nisam makla, a eto ti komšinki. Selima, Fatima, Emira pa tetka Šefćeta, mašallah, ima li još koja?! A tek kad stiže Ćazimaginica pa zapišta sa vrati: – Đe je ta mladina, je l’ se naspavala majki, eeee, nije joj d’o čo’ek! Gleda, gleda nevesti podočnjaka, a onaj tvoj đuveglija, jutros gledam, nešto mu uši prosvijetljele! Haahahhah! Crče od smijeha, e jes’ vala smiješno, da pukneš! E đe ga je mogla videt’ tako rano kad je prije devet zora otiš’o na pos’o, sem ako nije čekala da sve kone poispraćaju ljude pa se okupe kod jedne na onu jutarnju prvu uz koju su se pričala sva nova dešavanja u mahali! Ja u zemlju propado’! Poblijedela, ada nikak’a, što bi moja majka rekla “ka slezena” … Uze’ da se malo doteram, da mi komšiluk ne priča kako sam odma’ “propala” što se udado’! Obuko’ jedan plišani tigrasti penjuar što mi ga svekrva kupila na pijac kod jedne iz Jošanice što šije, pa demek ukaza’ struk, stavi’ malo surme, malo rumenila, što na usta, što na obraze, obuko’ nevestečke papuče – nakitih to što imam nakita i izađo’ pred žene. Trema me uzela, aman sve mi ruke drhte… Ko da se spremam na strijeljanje, a strijeljanje vala i bi! Što uđo’ u sobu sasuše paljbu … Progovori ona Selima što ništa do tad nije ni progovorila: -Ene snahe što se dogna, ko bi rek’o da je ovo ona od prije, je l’ nam ti ono vrata otvori?! -Mašallah, mašallah, a što beše ubiljedela, šućur za ovu šminku što je d’o Allah, pa se sve pokrije, – zavika ona druga, eee, kako joj ono beše ime, eh Emira… – Aman, šutite bre, nekate neveste, ne dirajte je, znate l’ kak’e ste vi bile? Da l’ da me odbrani il’ da cirkus sa mnom tera i podrži zafrkanciju starih kona, ču se i moja svekrva, Sulejmanaginica, čuvena najstarija od svih, koja je odavno udovica, a ovoga moga futana više od oči haje! Ne da na njega muha da padne, odmah za oči! Ja samo ćutim i slušam, da ne kažu da nisam mudra! – Deder, Sulejmanaginice, je l’ ti snaha čemu, jesi l’ zadovoljna? Znam, skoro ti reče da ti se za sina nije rodila nevesta, hm, a ova ti je vala lijepa, mašallah! Nekako k’o da bi cinički, k’o da joj nešto prebaci, ona Fatima, ja nisam u toku, a ne bi me ni briga! Poslije sam čula da je hajala sestričinu da “uvali” za ovoga moga, pa je više došla iz radoznalosti, nego iz dobre namere! Kuham ja tu “grkušu”, a ko da su me stavili na ona’ rengen! Odmeravaju me, zagledaju… Jedva je ja nekako zakuha’ i jedva dočeka’ da se poispriča to što imade, ko šta i kako… E, kad spomenuše da krenu, reko’ – elhamdulillah! Na izlasku povadiše svaka svoju hediju da daruju nevestu tj. mene, neka u markama, a poneka u daru, jer rekoše adet je da se mlada daruje i makar tim gestom poželi dobrodošlica u novi dom… Pokasnije, dođe mi momče s’ posla, ni ne vidosmo se kako treba, a majka zavika: – Deder sine, odmori se ti majki malo, otspava’, a ti snaho pripremi se najaviše se hadžinica Satka sa snahama, hote da dođu na slatku! Obuči onu haljinu što ti je donijela hanka Fehka i lijepo se dogna’, stavi onu holtu bisera i lanac od dva metra, eno ti ključ od dževahir-kutije okačen o klin kod mog kreveta đe spavam… Znaš kak’e su one njojzine snahe… Jedna radi u bolnicu, da znaš, obadvije k’o gondže, a sve na bobak! Eto, tako ti prođoše moji prvi dani nevestaluka, iz dana u dan, sve sam najviše viđala osim ovog moga jada! Sve sam bila, osim ono što sam očekivala, da budem voljena i poštovana, a on me nije smio ni zagrlit’ pred nekim! A demek, hajo me, no šta! Eeee, sve je tako bilo, a sad ne gledaju niti da l’ je svekar, ni babo, ni dedo…Ne poštuje se niko, malo-malo, pa hop u krilo čoveku!” To bi bio nastavak priče moje stare kone, reče mi i da ima mnogo toga još da mi ispriča, ali polahko, uz sledjeću kahvicu… Dok sam je slušala, zalutale bi mi misli i u nekim situacijama zamislila bih sebe na njenom mjestu… Nije joj bilo lahko! Da l’ bi naše sadašnje djevojke prećutale, satima stajale dok ukazuju poštovanje gomili dokonih žena ili puštale svekrvi svoga muža da upravlja njime i određuje…Teško, a ako ih i ima za poštovanje su.

iBalkan.net