Rafet Ličina rođen u selu Kruščica 1924 g. _ 2014 g. oženjen sa Eminom Mehović iz Ponora, oboje Petničke Općine. U braku su imali desetoro djece i to : pet sinova i četiri đevojke.
Rafet Ličina je učestvovao u partizanima i to borac prve Bokeljške brigade. Ta brigada kako priča Rafet se borila za Oslobađanje Kosova od Njemačkog agresora i svih drugih kako su oni smatrali unutrašnjih izdajnika.
Rafet je posle rata bio čuveni čovjek, živeo je u Rožajama i obavljao nekoliko dužnosti. Bio je nekoliko godina komadant teritorijalne oblasti Rožaja i to prvog pešadijskog bataljona. Posle rata kaže Rafet da je napredovao kao oficir teritorijalne odbrane i u penziju je otišao sa činom kapetana prve klase. Za aktivan rad dobitnik je mnogih priznanja. Rafet Ličina je radio kao lugar na raznim terenima.
Pošto sam saznao za njega želja mi je bila da ga posetim i porazgovaram sa njim. Bješe 84 godišnjak odoh mu u kuću 2008 g. Poznavao me je, obradova se kada me ugleda. Bujrum Ademe ispravi se kako lježaše na krevet.
Malo promuhabetismo, popismo po kahvu i još po nešto, pa mu rekoh : vala sam došao kod tebe znam da si živeo u Kruščicu dali si poznavao Bika i Deka sa Pešterske visoravni?
Odgovara Rafet : A kako nijesam brate, lično sam svu njihovu porodicu poznavao. Oni su prije rata trgovali sa stokom, a kod nas u Kruščicu su kupovali jagnjad. Nekoliko puta su i noćili kod nas. Oni su bili povezani sa Hasanom Zviždić možda su oni i za njega to trgovali, jadi mu ga znali. E moj Ademe behu to mirni ljudi , mlogo dobri umereni ljudi. Biko beše pokrupan a opasan čovek, opasan a Deko beše manji i mirni. Biku je pravo ime Habib a Deku, Derviš. Bili su poznati komitaši sa Pešterske visoravni iz Glogovika su Derviševići.
Za vrijeme rata je Biko imao svoju jaku grupu ljudi a on je komandovao. Zadatak im je bio da brane svoj vatan od četnika. Sve do 1944 g. bili su u savezu sa Šaban Polužom iz Drenice koji je imao 700 svojih boraca i koji je smeštio svoju vojsku u Novopazarsku banju za odbranu Novog Pazara od četnika.
Svi vođe domobrana na cijelom prostoru Sandžaka su imali tijesnu međusobnu saradnju kako bi se sačuvali. Svi su imali svoje vođe i grupe a sve pod komandom Jusufa Mehonjića reče Rafet.
Priča Rafet : 1944 g. su partizani počeli naglo da osvajaju teritorije, a partizani su vodili oslobodilačku borbu. Osloboditi se prvo od Njemaca, Italijana, četnika, balista i domobrana. Domobrane su smatrali unutrašnjim neprijateljem, pa su tragali za njihovim vođama i đe bi hi uhvatili strijeljali su hi. Saznali smo da je Biko sa njegovim bratom Dekom i sa još 40 dobro naoružanih drugova, da su krenuli u bekstvo. Komanda prve Bokeljške brigade je saznala da te da prođu preko Biševa i Rožaja pa preko Štedima za Albaniju. Naredili su nam da im se napravi zaseda u Hajlu u mesto Drelja sa zadatkom da se svi likvidiraju. U toj bici sam i ja lično učestvovao reče Rafet. Biko je bio jako iskusan borac, išao je lično na čelo kolone a Deko na začelje.
Zasjeda nije uspjela, drugim putem je naišo ali smo imali žestok okršaj sa njima, nanijeli su nam velike gubitke, poginulo nam je 12 partizana.
Spomenik na Hajli su žrtve Bika i Deka.
Uspjeli su da pobegnu i spuštili su se na Kosovo. Potjera za njima je nastavljena jer se bio poremetio sa Šaban polužom i nije imao podrške na Kosovo ali je uspeo da probije obruč sa dva poginula druga i došli su do planine Šara, čuli smo da su ih čobani sa stokom prebacili u Makedoniju. U Tetovu su dva dana odmorili i preboravili. Za njima je potjera nastavljena sve do Ohrida. Iz Ohrida nam je javljeno da su probili granicu i da su preko Albanije prešli u Grčku.
Znali smo da su imali dosta poginulih a koliko neznam reče Rafet. Iz Grčke su prešli u Tursku. Bio je opasan, vrlo opasan čovek reče Rafet.
Do 1970 g. o njima niko više ništa nije zno a prilikom odlaska našega naroda za Tursku saznali smo da su u Adapazaru. Rafet nastavi priču : da ti pričam brate, bio sam lugar više Peći u mesto Kućište, prema Rugovi u blizini puta Peć, Čakor, Berane bila je jedna šumarska kućica u kojoj smo boravili. Samo se nebo videlo u jednoj uvali. A u blizini te kućice bila je vila Aleksandra Rankovića, ministra policije Jugoslavije a on je tada bio strah i trepet za muslimanski živalj. Tu je vilu čuvala milicija, imalo hi je Srba, Albanaca i Bošnjaka na smene. Mi lugari smo imali saradnju sa njima. Ranković je u tu vilu dolazio dosta često i lično sam ga poznavao. Kada bi došo iz Beograda, Albance i Bošnjake policajce su micali a ostajali su samo srbi. U toj vili bi održavali tajne skupove sa UDB-om Kosova. Tada se oružje masovno kupilo kod muslimanskog življa širom Jugoslavije. Kome je traženo oružje morao ga je stvorit ili bi bio prebiven a i ugledni i likvidirani. Za njegovo vrijeme svojim očima sam gledao kako dovode iz Kosova ljude i u toj vili na ispitivanje i u grupe bi ih povezane vodili do Albanske granice i sve bi postrijeljali. Govorili bi da su navodno krenuli da beže i graničari da su ih pobili. Naređivali bi njihovim da dođu da ih mrtve preuzmu a nebi smeli ni pitati šta je bilo. Ovo bi radili po nekoliko dana a ja sam sve to mojim očima gledao i slušo pucanj kada ih pobiju reče Rafet. Ovu tužnu priču mi ispriča Rafet Ličina borac prve Bokeljške brigade pa sa uzdahom mi reče : evo za kaku slobodu smo se borili “žalosno”.
Ispričao mi 84 g. Rafet Ličina a ja zapisah 2008 g.
Autor Adem Kurpejović