Retko gde se istorijski i etnički principi tako direktno i izoštreno sudaraju kao na Kosovu. Za Srbe je Kosovo osnov nacionalnog i duhovnog identiteta, a za Albance je to njihova kuća jer čine apsolutnu većinu stanovništva.
U političkim pregovorima svaka od strana se poziva na princip koji joj u datim okolnostima ide u prilog. Istorijski princip je često nekoristan jer ga smatraju mrtvim argumentom, a etnički princip je uglavnom nepravedan jer ostavlja mogućnost tinjajućeg konflikta u budućnosti.
Zato se u traženju rešenja moraju uzeti u obzir i svi drugi elementi, od teritorijalno-političkih, preko kulturno-istorijskih, do spoljnopolitičkih. Uostalom, za Kosovo se već više od 20 godina tvrdi da predstavlja „sui generis“ problem. Ako je već tako, onda i rešenja moraju biti na tom tragu, znači posebna, odnosno da teško mogu biti samo crna ili bela.
Albanci su uvek znali šta hoće na Kosovu, Srbi su uglavnom znali šta neće. Albanci su za ostvarenje svog cilja uvek tražili jaku međunarodnu podršku, pre svega EU i SAD. Srbi su prkosili i jednima i drugima. I vrlo često se inatili na vlastitu štetu.
Bivša rešenja
Od početka jugoslovenske krize mnoga rešenja za Kosovo su bila u opticaju. Svaki novi predlog za Srbiju je predstavljao lošije rešenje u odnosu na prethodni. Tako se od predloga za autonomijom u okviru Srbije, preko Rambujea stiglo do bombardovanja, a zatim i do Ahtisarija i samoproglašene nezavisnosti. Svaki novi pregovarač i legitimni predstavnik Albanaca je bio radikalniji, a samim tim i neprihvatljiviji za zvanični Beograd. Setimo se da je posle, čak i hapšenog, Azema Vlasija dominantni uticaj imao Ibrahim Rugova, jedno kratko vreme, po izlasku iz zatvora Adem Demaći, da bi posle puna kontrola došla u ruke komandanata OVK Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja. Sadašnji razvoj situacije ukazuje da će na prvim narednim izborima potpunu vlast preuzeti Samoopredeljenje Albina Kurtija.
Umesto da se pregovaralo sa onima koji imaju realnu moć i uticaj u Prištini, tadašnja vlast je simulirala pregovore sa onima koje je sama odredila i koji nisu imali uticaj ni u svojoj porodici. I to je jedna od većih napravljenih grešaka koja je rezultirala time da se izgubi inicijativa i iskoristi tadašnja pregovaračka pozicija.
EKSKLUZIVNO Vučić i Tramp će do kraja godine imati KLJUČNI sastanak o pitanju Kosova
Bez obzira na dijametralno različite polazne pozicije oko konačnog statusa Kosova, jedno je sigurno – da stanje zamrznutog konflikta ne odgovara ni jednima ni drugima ili tačnije rečeno koči i jedne i druge. Taj nerešeni odnos predstavlja teret i jednima i drugima u procesu ekonomskog razvoja, evropskih integracija i modernizacije oba društva. Zamrznuti konflikt posebno ne odgovara Srbiji iz više razloga:
Puzajuća nezavisnost
1. Ukoliko briselski pregovori traju unedogled po modelu kreni-stani, imaćemo neku vrstu puzajuće nezavisnosti Kosova koja se odvija pred našim očima, a zauzvrat Srbija neće imati nikakve benefite;
2. Vreme nije saveznik Srbije zbog toga što će Srba na Kosovu biti sve manje jer u antagoniziranom odnosu većine i manjine obično stradaju ovi drugi zato što rešenje tog spora vide jedino u odlasku sa teritorije na kojoj su živeli;
3. Evropske integracije zemlje će biti usporene jer će se zbog poglavlja 35 uvek moći naći razlozi za blokiranje procesa našeg pridruživanja;
4. Finansijski razlozi – samo zadržavanje status quo Srbiju košta oko 500 miliona evra godišnje, bez da se ulaže u razvoj i samoodrživi ekonomski opstanak srpske zajednice;
5. Nerešeni konflikt na Kosovu uvek predstavlja potencijalno gorivo za raspirivanje različitih nacionalizama u regionu, pa samim tim i stvaranje atmosfere političke nestabilnosti, koja je prepreka za strane investicije i veća ulaganja.
Svi ovi razlozi ne znače da je alternativa zamrznutom konfliktu da se „sad i odmah“ reši konačni status Kosova. U ovom trenutku ne postoje osnovne pretpostavke jer je ovakva međunarodna zajednica, zaokupljena drugim, većim problemima, prilično slaba, a društva i u Srbiji i na Kosovu su nespremna za celovito rešenje. Zato mi predlažemo jedno srednje rešenje, „normalizaciju bez priznanja“, kojim bi se pitanje Kosova otvorilo odmah i rešavalo u tri faze:
Prva faza, koja bi podrazumevala otklanjanje svih barijera za punu ekonomsku i trgovinsku saradnju između Srbije i Kosova, kao i slobodno kretanje, bez postojećih administrativnih ograničenja ljudi, roba i kapitala. U tom cilju predlažemo da se na severu Kosova formira slobodna ekonomska zona koja bi bila otvorena za ulaganje i iz centralne Srbije i sa Kosova. Druga faza uključuje otvaranje pregovora o imovini Srbije na Kosovu, kulturnoj baštini i formiranju Zajednice srpskih opština.
Tražiti ustupke
Treća faza bi otvorila pregovore oko članstva Kosova u svim međunarodnim organizacijama izuzev UN. Za svaku saglasnost Srbije za prijem Kosova u pojedinačnu organizaciju tražili bismo konkretne ustupke od EU u smislu realizacije velikih infrastrukturnih projekata, ali i ustupke koji podrazumevaju ubrzaniji put ka EU. To ne znači da tražimo povlašćeni status u procesu pridruživanja bez ispunjenja osnovnih kriterijuma i standarda, već samo da nam se ne postavljaju „nepredviđene“ prepreke na putu ka EU. Ova faza ukljućuje i održavanje donatorske konferencije kojom bi se obezbedila sredstva za različite ekonomske projekte koji bi bili predloženi.
Nakon što bi bio postignut dogovor oko ova tri pitanja, potpisao bi se sporazum o normalizaciji. Tada počinje tzv. prelazni period, koji bi trajao pet godina, u kojem bi se pratila realizacija i implementacija postignutih dogovora. Posle isteka tog perioda predlažemo održavanje međunarodne konferencije o Kosovu uz učešće EU, SAD i Rusije, s ciljem postizanja konačnog rešenja statusa Kosova.
Mi ne plediramo da je ovo najbolje rešenje, jer takvo ne postoji. Ne očekujemo da je ovo ni najpravednije rešenje, jer je i to iluzija. Mi tragamo za rešenjem koje je najmanje nepravedno