Nedugo po završetku Svetskog prvenstva u LJubljani (1970) i prvog trijumfa Jugoslavije zaskakutala je narandžasta lopta na terenu Doma JNA. Jedina razlika u ambijentu između utakmica KLS (Vojvodina i Beovuk) i onih od pre skoro pet decenija je u tome što su se mečevi iz negdašnjeg vremena igrali na otvorenom terenu. Još u to doba asfaltom presvučen poligon za igru obasjavali su reflektori, a na košarkaške utakmice dolazilo se masovno i s namerom. Jedan od glavnih ,,krivaca“ što je Novi Pazar dobio klub koji se naprečac zavoleo bio je tada 24-godišnji Šefćet Zatrić Fahro. Pionir novopazarske košarke, sada doajen igre pod obručima, prepoznavao se po mekanom i nadasve preciznom šutu posle kojeg bi se samo začuo reski zvuk mrežice kroz koju su lopte koje je slao sa poludistance, i veće razdaljine, u visokom postotku prolazile. Najveći broj koševa, kao plejmejker i krilo, postigao je u dresovima prištinskih klubova. Vodeći novopazarski košarkaš iz sedamdesetih godina prošlog veka ljubav prema sportu poneo je iz porodice.

– Moj otac Husein Ceno Zatrić bio je cenjeni predratni fudbaler Novog Pazara, pa sam i ja kao veoma mlad pošao njegovim putem. Ako bih uradio nešto loše, vidi li me u društvu s loptom, sve bi mi opraštao. Stigao sam do juniorskog sastava Novog Pazara, ali kako sam naglo izrastao (191 cm) počeo sam sve češće da se okrećem tzv. malim sportovima, priseća se Šefćet Zatrić svojih sportskih početka. Kao gimnazijalac osvojio je dvostruku titulu prvaka Jugoslavije u izviđačkoj orijentaciji, ali je istovremeno sve slobodno vreme poklanja košarci, odbojci i rukometu. Profesori Halilović i Mušović osnovali su rukometni i odbojkaški klub, a Zatrić se, uporedo uz sport, vredno pripremao za polaganje prijemnog ispita na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. „U životu ne bude uvek onako kako ste planirali. Baš tada odvijale su se kvalifikacije za popunu Druge lige – Istočna grupa, na kojem je jedan od četiri učesnika bila i Priština. U sklopu priprema za taj turnir odigrali su utakmicu sa Novim Pazarom. Klub još nismo imali, ali bilo je dobrih igrača. Naravno, meč smo izgubili, a ja sam postigao više od 20 poena. Usledilo je ubeđivanje posle kojeg nisam mogao da odbijem njihov dres i indeks Mašinskog fakulteta u Prištini, a nisam voleo mašinstvo“, dodaje naš sagovornik.

– Kvalifikacije nismo prošli, a košarka je počela da mi oduzima silno vreme, što je za posledicu imalo zanemarivanje fakultetskih obaveza. Priština je imala fenomenalan tim sa Fatmirom Zaimijem, Perom Jančićem, a tek je pristizao i sjajni Ferid Zekoli. Posle izgubljene godine na fakultetu vratio sam se u Novi Pazar i 1971. godine postao jedan od inicijatora osnivanja KK Novi Pazar. Bilo je to vreme velikog entuzijazma i nedostatka novca. Iskoristio sam poznanstvo s ljudima iz Prištine i odmah omogućio Novom Pazaru igranje u Kosovskoj ligi. Tim Prištine se posle neuspeha raspao, ali već 1972. godine društvo se ponovo okupilo, vratio sam se u klub koji se tada zvao Univerzitet, a Novi Pazar ostavio u sigurne ruke profesoru Enveru Međedoviću. Često sam sa svojom ekipom gostovao u Pazaru i igrao u nezaboravnom ambijentu terena u sklopu Doma JNA. Tu igla nije mogla da padne, publika bi se načičkala do samog terena. Gađali bi me iz gledališta sve vreme kamenčićima što je ometalo koncentraciju, pa bih se onako ljut okretao ka ocu koji se nalazio u publici moleći ga da smiri mangupe. Bili su to sve moji prijatelji, žaliti se nije vredelo. Po povratku sa odsluženja redovnog vojnog roka u Kragujevcu konačno sam uz veliku podršku devojke, danas supruge i finansijsku potporu najstarije sestre, koja je već bila lekar konačno upisao željenu arhitekturu u Beogradu. Ovoga puta sport nije trpeo iako sam jedno vreme igrao pripremne utakmice za novoformirani drugoligaški klub ,,Vojvoda Stepa“ sa Voždovca. Diploma Arhitektonskog fakulteta bila mi je u rukama, završava Zatrić jednu od lepših priča svog života

Kao ostvaren mladi čovek povratkom u Novi Pazar nikako nije želeo da se odvoji od košarke. Radio je sa juniorima, sve s ciljem da selektira igrače za prvi tim. Koncept koji i danas ljubomorno čuva, nije do kraja zaživeo iako je imao apsolutnu podršku predsednika kluba Ismaila Baljinca – Maketa. „Organizovao sam lige osnovnih škola i na taj način za početak selektirao 75, potom spisak sveo na 50 talenata, da bi na kraju došao do brojke od 25 najboljih. Ekipu su činili samo oni kojima se na prvom mestu nalazio uspeh u školi. Najmlađi brat Tahir, tada već doktor obavio je zdravstvene preglede posle kojih su sedmorica velikih talenata otpala. I to govori o ozbiljnosti projekta. Na početku izostali su takmičarski rezultati, ali moj cilj i nije bio da stvaram na kratke staze. Posle dve godine rada pobeđivali smo Slogu iz Kraljeva i Železničar iz Čačka, došli do drugog i trećeg mesta u ligi. Sad je idealno vreme da dobijamo igrače za prvi tim iz sopstvene baze i po šemi koju sam tada sproveo u delo, smatra Zatrić.

Od kamenčića iz dupke punog Doma JNA do 1.500 gledalaca na utakmicama KLS prošlo je skoro pet decenija. Mnogo je sličnosti između ta dva doba i jedna bitna razlika. Današnji vodeći igrači uglavnom nisu iz Novog Pazara. „Mnogo mi je drago što sam dobio specijalnu pozivnicu za prvu utakmicu Novog Pazara u KLS. Po ko zna koji put se pokazalo da je košarka uz fudbal najpopularniji sport. Bilo bi sjajno da oduševljenje publike nikad ne splasne. Lep je osećaj doživeti da se u Pazaru košarka igra na ovako visokom nivou. Male sredine drugačije i ne mogu da prave krupne pomake osim odabirom najboljih igrača sa strane. Sad tako mora. Izmenilo se i vreme, više je novca a manje entuzijazma. Bude li klub opstajao na sadašnji način ne znam hoće li uspeti da se izbori sa zahtevnim finansijskim delom. Sve ovo mnogo košta, a uvek je pitanje koliko dugo će novca biti. Odavno postoji ideja o sportskom dinaru koji bi privredni subjekti izdvajali u sklopu poreskog sistema. Valjalo bi o tome razmisliti još jedanput“, savetuje Šefćet Zatrić.

Kada smo ga pitali za najbolje košarkaše Novog Pazara, osvrnuo se samo na starije generacije, one koje su i od njega učile. „Van konkurencije je Mirsad Jahović, Miki Milanović je napravio sjajnu karijeru u MZT Skoplju, Budimir Jolović je dugo trajao nakupivši veliki broj utakmica u reprezentaciji Makedonije, dok je Ahmet Halilagić legenda pribojskog prvoligaša Poliestera iz 1990. godine, kada se ovaj klub plasirao u Saveznu ligu Jugoslavije“, odgovara Zatrić.

Mira i Duci

Pre nego je postao igrač o kojem se priča, Šefćet Zatrić pamti neka imena koja su košarku u njegovim očima učinila sportom kojem se vredelo privoleti. „Dva su me momenta odvukla na košarku. U Novom Pazaru je posle Drugog svetskog rata postojao Dom za nezbrinutu decu čija štićenica je bila i izvesna Mira Mizdraković. Po odlasku na studije u Beograd leti bi dolazila u Novi Pazar, uživao sam u njenoj igri. Tada se javila želja da se i ja oprobam. Drugi je dolazak kraljevačke Sloge u Novi Pazar, 1965. ili 1966. godine sa mladim LJubodragom Ducijem Simonovićem. Bio je veliki igrač i svi smo želeli da košarkaški ličimo na njega“, priseća se Zatrić.

Zatrićev Pendik

Šefćet Zatrić je osim košarkaške imao i sjajnu karijeru kao poznati novopazarski arhitekta. „Godinama sam radio u Sandžakprojektu. Moja dela su i mnoga zdanja van Novog Pazara, a ovde sam projektovao Zgradu Državnog univerziteta, Interni blok novopazarske bolnice, Halu ,,Pendik“… Jedno vreme bio sam i Glavni gradski arhitekta, a pre penzionisanja osam godina proveo sam kao profesor na departmanu za arhitekturu i građevinu Državnog univerziteta u Novom Pazaru“, ukratko rekapitulira životni put van košarke, Zatrić.

Hamza lider među Zatrićima

Porodica Zatrić u Novom Pazaru važi za jednu od najsportskijih uz familiju Halilagić ( dvojica braće bili su vrsni košarkaši, a Sead Halilagić fudbaleri, prvi Novopazarac koji je igrao Ligu šampiona u dresu Bešiktaša). Zanimljivo je da su Šefćetov otac Husein i Avdija, otac braće Halilagić, oženili dve rođene sestre. Zanimalo nas je ko su trojica najboljih sportista s prezimenom Zatrić:

Najveći domet dostigao je Hamza Zatrić. Na njega sam ponosan, pre svega, kao čoveka. O njegovoj velikoj igračkoj i trenerskoj karijeri sve je odavno rečeno. Drugi je njegov otac, a moj brat, Jakup. Tokom studija u Beogradu četiri godine igrao je u prvom timu OK Crvena Zvezda, a treći, još jedan Zatrić – arhitekta, Hamzin mlađi brat Hasan (takođe odbojkaš Novog Pazara) – ne dvoumeći se reče Šefćet, koji je ponosni otac tri ćerke sa akademskim obrazovanjem (Mejreme, Ajne i Zulejhe).