Betonski luk iznad puta među njivama u Batajnici, nadomak Beograda, vodi ka policijskoj bazi okruženoj šibljem. Nekoliko stotina metara ispred baze stoji znak: „Zabranjeno osmatranje, snimanje i pristup”.
Tu su crkva, oronuli poljoprivredni kombinat, male seoske kuće, vrtić – ništa što bi ukazalo da su ovde bile sakrivene žrtve zločina počinjenih 400 kilometara dalje – na Kosovu.
Pre dvadesetak godina, ispod ovog luka prošle su hladnjače sa stotinama leševa kosovskih Albanaca. Bio je to pokušaj srpskih vlasti da sakriju masovna ubistva počinjena na Kosovu.
Prva iskopavanja masovne grobnice u Batajnici počela su 2. juna 2001. godine, ali prikrivanje i zavera ćutanja i dalje traju, kažu aktivisti.
„Pronađene su i dve cucle”
„Ovde su pronađeni i posmrtni ostaci članova porodice Beriša. Među njima su bili četvorogodišnji Genc, Granit koji je imao samo dve godine i Lirija koja je bila u osmom mesecu trudnoće”, govori pravnik i aktivista Mirko Medenica na javnom vođenju koje je organizovao Centar za primenjenu istoriju u aprilu 2019. godine.
Jelena, jedna od desetak posetiteljki, upitala ga je ko su žrtve bile, čime su se bavile, koliko su imale godina. Zapisnik nastao tokom ekshumacija daje samo deo odgovora.
„Pronađene su i dve cucle, nekoliko grickalica za nokte, otvarač za flaše, klikeri, zlatan nakit, satovi, olovke, brojanice, češljevi”, nastavlja Medenica.
Do sada su u Batajnici iskopana 744 tela, među kojima je bilo i dece. Nakon ekshumacije, masovne grobnice su zatrpane, poravnate i na njima se do danas obavlja obuka policijskih specijalaca.
Baza u Batajnici sedište je Specijalne anti-terorističke jedinice MUP-a Srbije.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju utvrdio je da je vodeću ulogu u prikrivanju zločina nad Albancima imao načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Vlastimir Đorđević, koji je osuđen na 18 godina zatvora.
Utvrđeno je da je premeštanje tela izvršeno po naređenju tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića.
Međutim, o grobnici se danas malo govori. Mnogi ne znaju šta se nalazilo nadomak Beograda, a još manje šta se 1990-ih godina dešavalo na Kosovu.
Centar za Primenjenu istoriju i još nekoliko organizacija trude se da istina o Batajnici ne ostane pod zemljom.
„Kroz obilaske javnih mesta koja svedoče o istorijskim zbivanjima, trudimo se da podstaknemo razgovore o potisnutim, ali bitnim temama”, kaže Ružica Dević, saradnica Centra za BBC na srpskom.
Srbija ne želi da sluša o zločinima
Lulavere je živela sa suprugom Besimom, sinom i kćerkom u Peći 27. marta 1999. godine, kada su im u dvorište došli srpski policajci, među kojima su bile njihove komšije.
Besima su u dvorištu oborili na zemlju i tukli, dok je ćerka „kukala i vrištala”, ispričala je Lulavere Fondu za humanitarno pravo (FHP) sa Kosova.
„Krenuo je moj muž da ustane, ali mu nisu dali, pa sam krenula ja. Uzela sam je. Rekla sam joj Hana, ne plači, sad će i tata da dođe. Onda su pucali dva puta u muža”, kaže Lulavere.
Besimova porodica je sutradan napustila grad. Po povratku, njegovo telo nisu našli.
Tri godine kasnije, Besimovi posmrtni ostaci su nađeni u masovnoj grobnici u Batajnici.
U istoj grobnici su od 2001. pronađeni ostaci žrtava masovnih zločina u 10 kosovskih sela – Suvoj Reci, Meji, Ćuški, Ljubeniću, Slovinju, Vučitrnu, Nakaradi, Đakovici, Peći i Kosovom polju.
Kako je Haški sud opisao događanja na Kosovu
Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju je zločine na Kosovu opisalo kao udruženi zločinački poduhvat na čijem je čelu bio tadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević.
Optužnica za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu podignuta je 1999. godine protiv Miloševića, predsednika Srbije Milana Milutinovića, potpredsednika Vlade Jugoslavije Nikole Šainovića, načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljuba Ojdanića i ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića.
Milošević je takođe bio optužen za genocid u Bosni i Hercegovini, kao i zločine protiv čovečnosti, kršenje Ženevske konvencije i kršenje zakona i običaja ratovanja u Bosni i Hrvatskoj, ali je preminuo 2006. godine u pritvoru, pre kraja suđenja.
Nikola Šainović je osuđen na 18 godina zatvora i vratio se u Srbiju 2015, nakon odsluženja dve trećine kazne. Ubrzo je postao član glavnog odbora Socijalističke partije Srbije.
Ojdanić je osuđen na 15 godina zatvora i pušten je na slobodu 2013, takođe nakon odlužene dve trećine kazne. Vlajko Stojiljković počinio je samoubistvo 2002. godine u Beogradu.
Milan Milutinović je proglašen nevinim.
Tokom sukoba na Kosovu poginulo je oko 13.500 ljudi, prema podacima koje je sakupio Fond za humanitarno pravo.
Prema rečima Medenice, policija, paravojne formacije i vojska uglavnom su imali istu taktiku – opkoljavali bi selo ili deo nekog naselja, pa bi ga granatirali.
„Onda bi ulazili, pretresali kuće, a tokom pretresa dešavalo se da neko bude ubijen”, govori on.
Ljude bi odvajali u grupe, uglavnom bi izdvajali muškarce koje su ubijali, a to su radili da bi izvazvali strah i naterali ljude da beže, ističe Medenica.
Žene i decu su slali na granicu sa Albanijom.
„Prvi leševi su u Batajnicu dovezeni 6. aprila 1999. u ranim jutarnjim časovima”, dodaje.
Iz Fonda za humanitrano pravo kažu da interesovanje za ovu temu u srpskoj javnosti ne postoji.
„Javnost nije upoznata s tim i većina u ovome ni ne vidi problem”, kaže Ivana Žanić, izvršna direktora Fonda.
Fond za humanitarno pravo (FHP) zabeležio je svedočenja preživelih očevidaca i srodnika žrtava na sajtu Batajnica-Inicijativa za memorijal.
Umesto memorijalnog centra, crkva u blizini
Fond se od 2015. godine zalaže za to da se u Batajnici ustanovi memorijalni centar, ali pomaka nema.
„Srbija treba prvo da prizna da je srpska vlast skrivala dokaze, da prizna da su vođene pogrešne politike, a onda da se izmene i udžbenici istorije za đake”, kaže Ivana Žanić.
Marko Milosavljević iz Incijative mladih za ljudska prava kaže da kroz razgovore s mladima pokušavaju da ih usmere da sami dođu do pitanja i odgovora.
„Širimo znanje o ratnim zločinima objavljivanjem publikacija, razgovorom.
„Filmovi na tu temu, poput filma Dubina dva Ognjena Glavonića, takođe pomažu da se situacija shvati”, kaže on.
Grobnice u Batajnici nisu jedine.
Leševi Albanaca pronađeni su i u kamenolomu Rudnica kod Kosova, policijskom centru za obuku u Petrovom Selu na istoku i kod jezera Perućac na zapadu Srbije.
Ova mesta obeležena su i na interaktivnoj mapi zločina u Srbiji koju je objavila Inicijativa mladih za ljudska prava.
„Ljudske priče su takođe zatrpane”, kaže Milosavljević iz Inicijative.
„To je zacementirano polje o kome više nema priče”.
Umesto spomenika žrtvama, u blizini poligona SAJ u Batajnici je 2018. izgrađena pravoslavna crkva, što je izazvalo osudu vlade Kosova i kritike kritike dela sprske javnosti,
Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej odlikovao je SAJ i njenog komentanta Spasoja Vulevića za doprinos izgradnji.
*BBC novinarka prisustvovala je javnom vođenju do mesta masovne grobnice u Batajnici 6. aprila 2019. godine
Dvanaest godina nakon proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 115 zemalja, a Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2009. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.