Nesporno je da se Albanci danas smatraju najvećim srpskim “neprijateljima”. Ako to možemo lako objasniti aktuelnim političkim zbivanjima i neprimerenim medijskim opisom njihovog “karaktera”, potrebno je ozbiljnije analizirati razloge njihovog nipodaštavanja kojem su, nekad otvoreno, nekad prikriveno, bili izloženi tokom čitavog XX veka. Savremeni intelektualci pišu o Albancima uglavnom u okviru stereotipa o njihovoj “urođenoj” mržnji prema Srbima i želji za njihovim uništenjem, koja je proizvod njihovih dominantnih “osobina”, “primitivizma” i “razbojništva”. Stari autori su, međutim, insistirali na još jednom elementu. Pokušavali su, naime, da dokažu nesposobnost Albanaca za samostalan državni život, opet kao posledicu njihovih “karakternih” svojstava. Tvrdili su da albanska plemena nemaju potrebu za državom ni sposobnost da se konstituišu u naciju. Zato su rešenje videli, u skladu sa državnopolitičkim potrebama Srbije, u blagorodnim kolonizatorskim uticajima koji bi, uključenjem Albanaca i njihovih teritorija u srpsku državu, omogućili njihovo obučavanje za civilizovan život. U tom smislu, klasifikacija uvreženih stereotipa o Albancima mogla bi da se izvrši na sledeći način: “Albanci mrze Srbe”; oni imaju specifična “karakterna” svojstva iz kojih proističe ova mržnja; Albanci su velikim delom konvertiti, tj. poarbanašeni Srbi, čime se objašnjavaju prethodna dva “svojstva”. Uz ove savremene ocene po pravilu idu i one čitav vek varirane, o Albancima koji nisu konstituisali naciju i koji nemaju civilizacijskih sposobnosti za organizovanje samostalne države, a produkt poslednjeg stereotipa je i teza da je Skenderbeg Srbin.

“Albanci mrze Srbe”

Uz ime Albanaca od sredine osamdesetih godina, isključivo su korišćene reči “genocid”, “zulum”, “razbojništvo”, “silovanje”, pa je negativnu konotaciju nosilo svako pominjanje ove nacionalne manjine u političkom i privatnom govoru. Posle Knjige o Kosovu Dimitrija Bogdanovića 1985. i njegovih čestih intervjua iste godine, pisanje o Albancima srpskih intelektualaca, bilo je prihvatljivo samo ako je išlo u pravcu potvrđivanja “planskog genocida” nad Srbima, pri čemu je sam Bogdanović ubrzo daleko prevaziđen u negativnom naboju prema predmetu analize. Bogdanović je reaktivirao staru tezu da je naseljavanje Albanaca u srpskim zemljama od XVII veka do našeg doba ostavilo u “istorijskoj svesti srpskog naroda krvavi trag nasilja”, a razradio ju je primerima o masovnom i pojedinačnom zulumu, pljački, pogromu i “proterivanju Srba sa svoje zemlje”, kao i tvrdnjom da se osnova naseljavanja Albanaca mora tražiti u njihovoj islamizaciji praćenoj asimilacijom i “surovim nasiljem”. Tako je, po njemu, srpski narod postao žrtva ne samo jedne stihije nego i “plana o njegovom fizičkom uništenju”. Širenje ovakve negativne slike na čitav jedan narod uspostavljalo se preko ocene albanskog političkog pokreta kao “agresivnog, osvajačkog, revanšističkog, konzervativnog i nacionalističkog”, čiji su ciljevi da se uništi srpski narod »pomoću ubistava, proterivanja, brisanja istorijske svesti«, i da se “prigrabe srpske zemlje” kako bi se “planski razbio i zaokružio srpski narod”. Po Bogdanoviću, teza o ilirskom poreklu Albanaca je rasistička jer se njome utvrđuje preče pravo na teritorije. Pri tom, govoreći o doseljavanju Srba na Balkan, vremenu koje obležava kao albansku praistoriju, on pominje pretke Albanaca ne definišući ko su oni bili (Bogdanović (1985) 1990:29–31,139,154,318–325,443–445).

Za Radovana Samardžića “Arbanasi” su već u XVI veku ekspanzivni a Turci su ti koji ih “puštaju” na Srbe da se “kao razoran klin zabijaju u njihovu staru postojbinu”. Albanci su potiskivali srpski narod “ubistvima, pljačkanjem, paljenjem čitavih sela, otimanjem zemlje i nasilnom islamizacijom” (Samardžić, 1989:123,253). Ni za Marka Mladenovića, često prisutnog u javnosti, genocid i aparthejd na Kosovu nisu sporni, a priča o ilirskom poreklu je “arheološka magla” sa ciljem da se položi pravo na “navodnu postojbinu praistorijskih predaka današnjih Albanaca”. On tvrdi da Albanaca na Kosovu do 17. veka nije ni bilo, a da do Drugog svetskog rata nisu bili u većini. “Progon Srba sa Kosova i Metohije kreće se u rasponu od bašibozlika do balista, tj. od islama do ekstremnog nacionalizma” (Mladenović, 1989:63–69).

Za ovo krilo intelektualaca nije sporna ni upotreba dece u političke svrhe. Razlika je samo u pravcima njihovog korišćenja. Dok Bogdanović vidi upotrebu albanske dece u tome što se “huškaju” da napadaju srpsku decu (Bogdanović (1985) 1990:312), Mladenović je vidi u njihovom korišćenju za ostvarivanje brojne premoći Albanaca (Mladenović, 1989:86). Atanasije Jevtić tvrdi da je cilj Albanaca na Kosovu odavno bio: »Što više zemlje, što više dece i što više oružja«, posebno naglašavajući da “ta šiptarska deca nisu tek tako ‘izmanipulisana’, nego su duboko zadojena mržnom za sve što je srpsko i hrišćansko na Kosovu i Metohiji”, pripisujući to njihovim roditeljima, učiteljima, “primitivnom plemenskom duhu” i “muslimanskom duhu” (Jevtić, 1992:542–544).

Dok su Albanci za Bogdanovića bili sredstvo u rukama Turaka, za Nikolu Samardžića su bili sredstvo u rukama rimske kurije koja je “na njih računala kao na ljude slabe vere, koji lako gaze datu reč, a koje će ona bez mnogo truda prevesti u katoličanstvo”. Dajući svoju karakterologiju Albanaca, Samardžić pominje “divljačnost arbanaške naravi”, “fantastičnu moć reprodukcije”, “neljudsku mrskost”, “krvava orgijanja” (N. Samardžić, 1990:56, 60). Međutim, devedesetih godina paradigmatičan je bio tekst Miodraga Jovičića u zborniku SANU Srbi i Albanci u XX veku. Albanci su tu “Arnauti”, zulumćari i razbojnici, sa nasilništvom “u krvi”. I za Jovičića je islamizacija odgovorna što su Albanci dobili od Turaka “carte blanshe da zulumom, pljačkom i razbojništvom” terorišu srpsko stanovništvo. Prihvatajući tezu da se tradicijom i nagomilavanjem iskustva stvara određena biološka nacionalna predispozicija, on tvrdi da je svim slojevima albanskog stanovništva “ušlo u krv nasilništvo, ali i mržnja prema srpskom stanovništvu, koje je krivo jer je živo”. Analiza istorijskih zbivanja kao “oduživanje dugova” ovde je najdirektnije došla do izražaja. Iako prihvata da Albanci u Kraljevini Jugoslaviji “nisu bili miljenici režima”, Jovičić ipak zaključuje da “ni izbliza nisu adekvatno oduživali dug koji su napravili prema srpskom stanovništvu za vreme turske vladavine”. U istom stilu zaslužene i nezaslužene istorije je i njegova konstatacija da, imajući u vidu iskustva iz prošlosti, “albanska manjima u Srbiji svoju autonomiju, jednostavno rečeno, nije zaslužila”. Naprotiv, nju je “po mnogim mišljenjima” trebalo 1945. “staviti u poseban karantin” gde bi ona morala pružiti dokaze da je spremna na civilizovanu kohabitaciju, i tek onda joj dati autonomiju. Albanci su “krvni neprijatelji Srbije i Srpstva”, nosioci su “agresivnog šovinizma i rasizma”, što svedoči o “nemogućnosti stvaranja uslova za normalno zajedničko življenje pripadnika raznih nacionalnosti na Kosovu i Metohiji”. Oni osećanju “iskonsku mržnju prema Srbima i Srpstvu”, a njihovo “genocidno ponašanje” je “vekovni posao”. Rešenje ovog problema autor vidi u izmeni postojeće etničke slike pokrajine povratkom iseljenih, i novim naseljavanjima i suspendovanjem postojeće autonomije na određeno vreme (Jovičić, 1991a:138–139,143–146,151–153).

Savremeni autori pišu i o albanskoj “istorijskoj inferiornosti” (Dragić Kijuk, 1992a:411); o “otvorenom genocidu nad srpskim narodom”, za koji su u XIX veku korišćene “pljačke, ubistva, silovanja i otmice žena koje se potom prevode na islam” (Bataković, 1992a:453); o etničkoj i verskoj netrpeljivosti prema Srbima koja je bila “u temeljima svih arbanaških pokreta” (Bataković, 1991:38); o “agresivnom, rušilačkom besu na sve što je srpsko”, kakvo je “oduvek bilo njihovo ponašanje, osvajačko i okupatorsko” (Jevtić, 1992:542). Pozivanjem na vekovnu istoriju “srpsko-šiptarskih” odnosa, danas se tvrdi i da do “divljeg agresivnog usijanja šiptarskog nacionalizma i separatizma redovno dolazi kad se poremeti demografska ravnoteža”, što je u prirodi “primitivne rodovske organizacije” (Gluščević, 1992:620), kao i da su Albanci u progonu Srba bili “radikalniji i svirepiji od ostale ‘naše braće’: oni su se poslužili najbrutalnijim sredstvima, po svojoj muhamedansko-turskoj i fašističko-balističkoj tradiciji” (Ćosić, 1992a:64).

Već u drugoj polovini XIX veka negativni stereotip o Albancima bio je ekspliciran u nizu knjiga srpskih autora bez naročite naučne ograde. Najrašireniji je, naravno, bio o onaj o mržnji prema Srbima. Još je Hadži Serafim Ristić pominjao Albance kao “najgore neprijatelje vere Hristove i najcrnje mučitelje jadne raje” (Ristić, 1864:40), a u opšterodoljubivom raspoloženju Radosavljević Bdin je, nabrajajući kojim se sredstvima svi srpski neprijatelji (tj. susedi) služe u zajedničkom radu na srpskoj propasti, Albancima pripisivao “handžar, prah i olovo” (Bdin, 1903:15). Hadži-Vasiljević je “Arnaute” smatrao “najljućim protivnicima srpstva” (Hadži-Vasiljević,1906:61), “srpskim dindušmanima” (Hadži-Vasiljević, 1909a:2), tvrdeći da “Srbi Arnaute smatraju za najveće svoje dušmane i to karakterišu ovim rečima: ‘Srbi su odvojeni od Turaka (pravih Turaka) koliko ona skrama u crnom luku, a od Arnauta koliko bivolja koža’” (Hadži-Vasiljević, 1913a:143).

“Albanci su poarbanašeni Srbi”

Stereotip o Albancima kao poarbanašenim Srbima, iako prividno kontradiktoran prethodnom, sasvim je u skladu sa njim ako se zna šta sadrži definicija “konvertitstva” u ovom delu srpske intelektualne elite. Savremeni intelektualci uglavnom licitiraju brojem “poarbanašenih Srba”. Po Samardžiću krajem XIX veka na Kosovu je bilo 30-40 odsto “Arbanasa” slovenskog porekla, što naziva “istinskim pogromom” (Samardžić, 1989:253). Mladenović je podigao cifru na dve trećine starosedelaca Albanaca na Kosovu koji su “srpskog porekla” (Mladenović, 1989:86), a Veselin Đuretić tvrdi da ih je celih 80 odsto (Đuretić, 1992:698).

Stari autori se nisu bavili ciframa, ali su na druge načine, pre svega vizuelno, “utvrđivali” srpsko poreklo kosovskih Albanaca, što je uslovilo i odsustvo specifičnih fizičkih svojstava, prisutnih npr. u opisu Bugara. Prelazeći tursku granicu na putu za “Staru Srbiju” putopisac Milojević je opisivao svoj prvi susret sa tamošnjim stanovništvom: “Tu ti je se mogao videti tip čisti srpski u poturice Srba, a sada tako zvanog Arnautina; tip, smesa srpskog, i osmanskog, škipskog i osmanskog, škipskog i srpskog osmanskog i ciganskog itd. jednom rečju, tu je unekoliko bilo prestavnika sviju narodnosti, koje kao gladni vuci nagrnuše na ovu pravu i čistu srpsku zemlju. Gad, beo, crn i crven, kome nema broja, nečistota, đubre, odvratnost, sastav sviju smradova u jedan, divlji pogledi, kao u zgranutih i besomučnih, učinili su užasan utisak na nas, u kojima je bilo više, odvratnosti gadnosti, bljuvotine upravo, ako se smemo izraziti kako je bilo, no što je bilo straha, užasa, dobroga i lepoga”. Autor je nastavio da je čudno kod tih “poturčenih Srba” što laskaju i “varaju osmanliski i azijatski sve dotle, dokle nedođe stvar koja ih se tiče. Kad ono nastupi, ostave onda naličinu aziatsku, pa ti se obrne u pravog Srbina: postanu ozbiljni, zvaničani, naduveni i t.d. što kao Osmanlije, i aziati nemaju: jer su ovi učtiviji i lažljiviji, što se više njih samih stvar tiče” (Milojević, 1871:103–104). Genaralno prezirući više “poturčene Srbe” nego Albance, tvrdio je da su vučitrnski muhamedanci “najveći i naužasniji zlikovci, nasilnici i krvopije srpske”, iako se “ne odlikuju ni u govoru ni tipu od Srba”. Po njemu, na Kosovu i nema pravih Albanaca, sve su “poarnaućeni Srbi”, što argumentuje njihovim “pravim i čistim srpskim tipom”. Jednog od njih opisuje kao razboritog, junačnog, pametnog i, »bar za sada«, u svemu poštenog i karakternog čoveka: »Ponašanje mu beše čisto staro srpsko. On nemaše ni azijske preterane ukočenosti i nadutosti, ni majmunske robske a preterane uniženosti, laskavosti i puzenja«. I u fizičkom opisu njegov “pravi i čisti srpski tip” značio je da je bio “višiji od 7 stopa”, dugog lica, visokog čela, visokog a ravnog nosa, “doljna vilica razvijena kako treba, oči osrednje plave”. Zaboravljajući na prethodne ocene njihovog od Osmanlija dobijenog “karaktera”, u razmatranju državne politike zahtevao je “samo pametan rad” kojim bi se “svi ovi ljudi obrnuli za nama i pošli bratski s nama”, jer bi se “za života, a najdalje u trećem pojasu, povratili u svoju staru veru” (Milojević, 1872:78, 117, 123).

I putopisac Gopčević je razvijao teze o Albancima kao poarbanašenim Srbima i prisustvu među njima “kripto-Srba” ili “pritajenih Srba”. Iako je tvrdio da “arbanaška narodnost ne postoji nego samo kao geografski pojam”, da su “Arbanasi” u stvari “Škipetari” jer “Arbanas može da bude i Srbin i Turčin, Grk ili Jevrejin”, i da gornji Albanci “ne pripadaju škipetarskoj, nego srpskoj narodnosti”, kao i u Skenderbegovo vreme, ipak je zaključio da “što je nekad bilo nema za politiku nikakve vrednosti, nego samo ono što postoji”, pa kako Albanci “neće da znadu ni za kakvu zajednicu sa Srbima, to bi bilo smešno, kad bi ovi ma kakvo pravo polagali na arbanaško zemljište” (Gopčević, 1890:208–209).

Prirodno je što je interes za Albance rastao od početka XX veka, posebno s obzirom na potrebe spoljne politike Srbije. Zbog toga je teza o Albancima kao poarbanašenim Srbima i o relevantnosti tog “saznanja” za sadašnjost ne samo na Kosovu već i u severnoj Albaniji bila veoma rasprostranjena. Prema kontroverzi »isto etničko poreklo/najnegativnije rasne karakteristike« nije postojao nikakav zazor, iako je to bilo sasvim u neskladu sa tezama o biološkoj i rasnoj osnovi etničkog “srodstva”. Bez ikakvog obzira prema “etničkim srodnicima” laička karakterologija ih je po pravilu slikala samo najcrnjim bojama, posebno ako je trebalo dokazati njihovu nesposobnost za samostalan državni život.

Iako ih je nazivao “divljim Arnautima”, “divljim Škipetarima” i slično, uglavnom su i po Ivaniću Albanci bili poarbanašeni Srbi (Ivanić, 1906:543). Hadži-Vasiljević je tvrdio da nemaju nacionalnu svest (Hadži-Vasiljević, 1909b:179), ali, iako “posle boga znaju za sultana”, ipak dolaze do svesti o svojoj nacionalnosti jer su oduvek znali da nisu Turci i “strašno mrze Turke”, pa da nisu jedne vere s njima, više bi ih mrzeli nego Srbe (Hadži-Vasiljević, 1913a:141). Ipak je smatrao da su Srbima veći neprijatelji i od Turaka, jer sve što je “otpalo od naše nacionalne matice” procesom asimilacije, sve je “propalo u Arnaute”, “to su naši Arnautaši” i “taj procenat naše krvi” potpuno je “izgubljen za našu narodnu celinu” (Hadži-Vasiljević, 1924:65). Jovan Tomić je mislio suprotno. Iako je za njega »najgori« albanski element nastao od poarnaućenih Srba, ipak je verovao da ima nade za njih, jer “pljačka ima da prestane biti njihovo zanimanje, kome su se naučili od pravih Arnauta, pa da se vrate zanimanju svojih vrednih predaka, čija je domovina bila žitnica i vrt” (Jovan Tomić, 1913b:65, 92).

Po Tomi Oraovcu sve “fisove, plemena ili barjake ne veže jedna nacionalna svijest, jer se zna, a i oni znaju da ih međusobno ne veže jedna krv, porijeklo i jedni i jednaki običaji pošto se zna a oni znaju od koga se rađaju”. U istom stilu nastavlja da je Leka Dukađinac bio Srbin, kao i svi Dukađinci, Skadar je “svagda bio srpski”, Malisori su “nepobitno Srbi”, kao i Miriditi, Šaljani, Gaši, Beriše, Hoti, Klimenti, Kastrati i drugi koji “i sami i dan danji priznaju da su srpskoga porijekla, a koji se ni po običajima, ni po osobinama a ni po junačkome srpskom soju ne mogu nazvati Arbanasima” samo zato što su “po nesreći morali primiti Šćiptarski jezik, koji nije i ne može biti mjerilo za određivanje Arbanske narodnosti, kad takve narodnosti i ne postoji, jer je to predjeoni naziv, dakle geografski pojam, koji ne može rešavati pitanje narodnosti”. Zaključio je da “tvrde gusle” da su oni bili i da su i sada “ne Arbanasi, ni Arnauti, ni Albanezi, nego čisti i ovejani Srbi” (Oraovac, 1913:5, 12–25).

“Skenderbeg je Srbin”

Teza o “Skenderbegu Srbinu” je sastavni deo koliko stereotipa o srpskom “poreklu”, toliko i onog o nepodobnosti Albanaca za državni život. Ona je trebalo primarno da objasni ovaj istorijski “izuzetak” od pravila plemenskog, neorganizovanog života i odsustva želje za državom. Kao što je za savremene autore relevantno da je Skenderbeg “srpskog porekla” (Mladenović, 1989:75), odnosno da je Skenderbeg “bio od Balšića, majka mu je od Balšića” (Diskusija, Šešelj, 2000:259), za stare pisce bilo od nekog naročitog nacionalnog značaja da dokazuju slično, zanemarujući da bi po istoj logici bilo kojoj srednjovekovnoj dinastiji mogla da se ospori pripadnost bilo kom savremenom nacionalnom subjektivitetu.

I za stare autore Skenderbeg je bio Srbin a njegovi “ratni drugovi ne behu Škipetari nego Srbi” (Gopčević, 1890:209); Skenderbeg je “poslednji srpski potomak” koji je vladao teritorijama “koje su bile naseljene Srbima”, a albanski protektori su Albancima sugerisali da je “Đurađ Kastriotić” bio Albanac, dok je on naprotiv, “po kritičkoj istoriji, i po ocu i po materi, Srbin” pa se ova “sugestija” stavljala u ravan sa bugarskim otimanjem “dike srpskog naroda, Kralja Marka” (Hadži-Vasiljević, 1906:61). U kasnije pisanoj knjizi isti autor je ipak priznavao Albancima Skenderbega, uz konstataciju da “o samom svom narodnom junaku Skender Begu ne znaju ništa više, do da je živeo i vladao nad njima u nekom neznanom, nezapamćenom vremenu” (Hadži-Vasiljević, 1909a:22). A Vladan Đorđević, potvrđujući da je Skenderbeg bio Đorđe Kastriotić, Srbin, pun skrupula kaže: “Nama je upravo neprijatno što i ovoga jedinog junaka, koga su Arnauti za toliko hiljada godina jedva stekli, moramo da prisvajamo, jer u našoj šestvekovnoj borbi od Kosova do Kumanova mi imamo toliko junaka, da nam baš ovaj jedan ne bi trebao. Ali mi ne možemo dopustiti da se za ljubav Arnauta falsifikuje istorija”. Ni Skenderbegova vojska nije, po Đorđeviću, bila sastavljena od “Arnauta”, već od Srba (Đorđević, 1913:38–40). I drugi autori su u horu ponavljali da primer Skenderbega ne ide u prilog Albancima jer “i taj, dakle, jedan jedini heroj arbanaški nije pun, čistokrvni Arbanas, nego, u najmanju ruku, polusrbin” (Balcanikus, 1913:26); da je Skenderbeg “veliki srpski junak” čija je samo jedna baba bila od Topija, dakle Albanka, ali ni za Karla Topiju još nije “raspravljeno” da li je uopšte bio Albanac (Oraovac, 1913:25); da je “Srbin Đorđe Kastriot Skenderbeg” (Stepanović, 1913:10).

“Albanci nisu državotvorni”

Ipak, najrasprostranjeniji je stereotip o odsustvu želje za sopstvenom državom kod Albanaca, iz čega je proisticalo i osporavanje prava na državu. Još 1878. Aleksijević je davao pravo Albancima da obrazuju državu zapadno i južno od Drima ali “samo ako imaju za to moralnih uslova i ako je ikad postojala država od kradidece i pljačkaša” (Aleksijević, 1878:7), dok je Hadži-Vasiljević navodio da su i Arbanasi počeli “nekakvu, tokorse, samostalnost tražiti” i osporavati Srbima pravo na zemlje (Hadži-Vasiljević, 1906:40). Pred Balkanske ratove Ljuba Jovanović je pisao da su poznato stanje u Staroj Srbiji svorili “neobuzdani i divlji Arnauti” koje Carigrad “umiriti ne može”, smatrajući da ih može zaustaviti samo Srbija koja bi oslobađanjem Stare Srbije završila “s divljačkim istrebljivanjem tamošnjega srpskoga stanovništva”. Verovao je da Albanci nemaju prava na ostanak u zemlji “u koju su se divljački uvukli”, ali je bio protiv da se oni silom uklanjaju ili da se prama njima postupa kao sa bespravnom, osvojenom masom. Iako je smatrao da bi oni mogli tu da ostanu kao srpski građani kojima se ne bi diralo u narodnost, ipak je konstatovao da “oni nama nisu potrebni”. Jovanović je mislio da ni pravna nauka ne priznaje “da se takim zlikovačkim otimanjem može steći, ma šta bilo, kakvo pravo svojine, pa je i Srbija sa srpskim narodom u pravu da ne priznaje pravnu vrednost stanja koje je onako razbojnički stvoreno u onako znamenitim delu naše otadžbine” (Jovanović, 1910:14–16).

Posebno plodne godine u izdanjima o Albancima, njihovoj prošlosti, i naročito njihovoj “karakterologiji” bile su godine balkanskih ratova. Primarni politički cilj Srbije da izađe na Jadransko more, prenošenje ideja o ekspanziji sa juga (Solun) na jugozapad (Drač) nastalih iz uverenja o nemogućnosti ekonomskog i političkog opstanka male kontinentalne države, uslovilo je dnevnopolitičku potrebu davanja “naučnih” argumenata ovakvim zahtevima. Stari stereotipi o Albancima Kosova i Makedonije (Muhadžiri) sada su morali biti preneti na globalni plan, i generalna slika Albanaca morala je biti ujednačena u oceni njihove nesposobnosti za samostalni državni život kako bi se opravdala ekspanzija prema onim krajevima (kojima se stizalo do mora), a na koje se nikada nije odnosila priča o “oslobođenju braće”. Interesantno je zapaziti da srpski intelektualci nacionalističke provenijencije koji su toliko pisali o “narodnosnom principu”, “buđenju naroda”, Balkanu koji pripada Balkancima, i posebno, koji su toliko zahtevali poštovanje prava svakog naroda na slobodu, nijedan od ovih principa nisu primenjivali na Albance, niti su smatrali da se ijedno od ovih prava i sloboda odnosi i na njih. Želja da se dokaže da Srbija ima sva prava da dobije deo Albanije kako bi imala svoje more bila je toliko jaka da se gubila svaka kritičnost čak i kod ozbiljnih autora. Ovaj zahtev manje je argumentovan srpskim “pravima”, a više albanskom nesposobnošću za samostalan državni život. Njima bi, kao primitivnim i za državu nesposobnim, dodir sa srpskom civilizacijom u srpskoj državi bio samo od koristi. S druge strane, za potkrepljenje argumentacije uzimane su osnovne “karakterne” osobine Srba i Albanaca iz kojih su proisticala i određena “prava”. Srpska borba za slobodu morala je, po shvatanju ovih autora, biti nagrađivana čak i teritorijama za koje nisu bili sigurni da im pripadaju, a albansko “razbojništvo” moralo je biti kažnjeno odricanjem prava na državu čak i tamo gde su samo oni živeli. Otuda se u ovom krilu intelektualne elite gotovo ne može naći autor koji bi podržavao pravo Albanaca da dobiju autonomnu državu. Naprotiv, takav zahtev tumačio se kao neprirodan i nepravedan element borbe uperen isključivo protiv Srbije i njenog napretka.

Povodom Prvog balkanskog rata Jovan Cvijić je objavio više članaka upravo sa ciljem da opravda ove političke zahteve. Pišući da “Stara Srbija izlazi uzanim pojasom na Jadransko more oko Skadra, Lješa i Drača” zalagao se za izgradnju železnice do obale (Cvijić, 1912:7,13), ali je primećivao “nezgodu” što bi ona prolazila kroz oblasti naseljene Albancima, naglašavajući da je poznato “nepoverenje ovoga naroda prema komunikacijama i poznato je kako se on lako uzbudi i da uzbuditi” (Cvijić, 1908:51). Beležio je da srpska vojska, idući prema “arbanaškoj obali” da zauzme pristaništa Medovu i Drač, nije naišla ni na kakav otpor kod Miridita koji su “stanovništvo od nereda, od krvne osvete” i “po opštem uverenju najdivljačnija plemena ne samo u Evropi” (Cvijić, II (1912) 1921:11).

Radonić je pisao da ni za vreme raspadanja srpske carevine Albanci nisu pokušali da se odvoje u zasebnu državnu celinu već su živeli svojim plemenskim životom “ne osećajući ni najmanje potrebe niti imajući smisla za kakvu širu zajednicu”, zaključujući da “oni nemaju sposobnosti da se uzdignu do pojma narodnosti”. Tvrdio je da sve što je preko granice plemena “smatra se kao strano, tuđe neprijateljsko”, iz čega je izveo zaključak da “o arbanaškom narodu kao celini u prošlosti, isto kao i danas, ne može biti govora”. Dokazivao je da Albanci nisu mogli da “izbace iz svoje sredine ljude, koji bi u svoje ruke uzeli stvar Arbanasa”, već su uglavnom bili pod »blagotvornim« uticajem srpske kulture, što je prekinuto turskom najezdom. Buneći se protiv stvaranja autonomne Albanije koja bi sprečila izlazak Srbije na more, Radonić je tvrdio da albanska narodnost nije nikada postojala, za albanskom državom Albanci “apsolutno ne osećaju potrebu, niti je sami mogu obrazovati”, oni nisu pokazali “aposolutno nikakvih kulturnih težnji, nikakve volje ni podobnosti sa stvaranje kakve iole veće državne celine”, i ne samo da žive kao u srednjem veku već su “poslednjih decenija u zlu još i dalje otišli”. Bunio se što treba da budi “nagrađeni slobodom oni koji su, od kako ih je, bili branioci nereda i nasilja i najžešći protivnici jednakosti i ravnopravnosti”, i rezignirano zaključivao da “umesto da kao sastavni deo Turske, koja je slomljena, budu pripojeni balkanskim saveznim državama, gde će kao ravnopravni građani uživati sve blagodeti kulture i civilizacije, za njih se predlaže avtonomija” (Radonić, 1912:21–28).

Vladan Đorđević je nazivao Albance “evropskim crvenokožima”, Drač srpskim pristaništem, a albansku državu koju Austrija i Italija “hoće na silu Boga da stvore” smatrao je žalosnom epizodom u “krvavom ali veličanstvenom balkanskom eposu”. Đorđević se pitao: “da neće celo naprezanje Austrije i Italije, da naprave državu od ovih evropskih crvenokoža, ostati jalovo; da neće kolosalna šteta, koju će time Velike Sile naneti same sebi, biti tako isto velika kao što je velika nepravda koju time nanose balkanskim državama”. Dokazujući da je primitivizam Albanaca nepremostiva prepreka za stvaranje države, čudio se što “za ljude koji ne znaju ni šta je so, i koji za šećer misle da je sneg, dokazuju danas da oni znaju šta je Otadžbina i da bi bili gotovi za nju poginuti”. Videći u budućoj albanskoj državi samo prepreku za napredak Srbije, on je pisao da su velike sile odlučile da “od ovih lenjih divljaka naprave nezavisnu državu, samo da ometu u napredovanju druge vredne i hrabre narode, koji su svojom snagom i radom stvorili za ciglih 100 godina kulturne države”. Mada je čitavu knjigu pisao sa namerom da argumentuje opravdanost srpskog izlaska na more, osećao je potrebu da navede i korist za Evropu od nepostojanja albanske države, tvrdeći da bi autonomna Albanija bila u Evropi nova muhamedanska država, “a to bi bio anahronizam za današnju kulturu Evrope i njene ideale”. Zato je po njemu kolonijalni princip bio jedini način za rešenje albanskog problema jer “samo strana država mogla bi u Albaniji napraviti reda i pokušati da od Albanaca napravi jedan narod”. Pitajući se “kako mogu ljudi bez svesti o tome da su ikada sastavljali naročiti narod, danas već važiti kao takav” i tvrdeći da “Arbanasi još stoje na stupnju preistorijskoga razvitka”, zaključivao je da će oni “morati barem još 100 godina čekati na pravo da se nazovu nacija. Oni se ne mogu pozivati na načelo ‘Balkan balkanskim narodima’” (Đorđević, 1913:97–104,111,141–142).

Iste godine kad i Đorđevićeva objavljena je knjiga Stojana Protića pod pseudonimom Balkanicus. Iako umerenije pisana, knjiga je iznosila istu argumentaciju i pobude za njeno pisanje bile su iste. Budući da je čak i objavljena u istoj izdavačkoj kući, postavlja se pitanje nije li to bila koordinirana akcija iz dnevnopolitičkih pobuda? Suština i ove knjige bila je izlazak Srbije na more. Pozivajući se na naučne autoritete, Balkanicus je konstatovao da su u severnoj Albaniji Albanci »jako izgubili od čistote svoje rase«, da »u njima ima mnogo srpske krvi«. I on je ponavljao argumentaciju da se Albanci ne razumeju međusobno, da nemaju azbuku, narodnu literaturu, narodnih umotvorina, i konstatovao da je u Italiji i Austrougarskoj ušlo u modu Albance predstavljati “kao neku rasu naročite podobnosti, i slikati njihov karakter kao osobito privlačan i simpatičan”. Nasuprot tome, navodio je niz stranih autora koji su pisali o albanskom primitivizmu, pa je dodavao da su samo oni ostali na istom stupnju razvitka “na kom su bili i pre hiljade godina”. Čudeći se kako okolne civilizacije nisu na njih uticale i kako nikada nisu došli do stupnja državne zajednice, sarkastično je zaključio “za jedan tako zdrav, duhovit i podoban narod, za kakvog ga izdaju sad neka gospoda, ništa od svih tih kultura i civilizacije nije eto prionulo: on je ostao sam sebi jednak”. Dokazivao je da nisu sposobni za samostalan državni život jer “imaju osećanje samo za samovolju, za šumsku slobodu; za društvenu slobodu oni niti su imali niti imaju osećanja”. Tvrdio je da je nagrada za verno služenje sultanu bilo odobrenje da “trebe i ubijaju Srbe, otimlju im, uzgred, uz to, imanje i zemlju”, pa je zaključivao “eto za što su podobni Arbanasi”. Pojačavajući svoje neposredne političke aspiracije, u religiji je pronalazio razloge pogoršanja odnosa Srba i Albanaca koji su, po njemu, do primanja islama bili dobri. “Mi smo i sad za ovoga rata videli da su se protiv Srba borili samo muhamedanci Arbanasi. Arbanasi hrišćani smatrali su gotovo svuda Srbe kao osloboditelje”. Protić je razvijao tezu da nikakvo albansko pitanje nije ni postojalo dok ga drugi nisu otvorili, jer oni sami nisu imali nikakvih težnji za državom, pa je austrijsko “vatreno zastupanje najniže, najnekulturnije rase na Balkanskom Poluostrvu, koja za dve hiljade godina nije mogla izaći iz plemenskoga života ni stvoriti ma i najmanju državicu, traženje za nju, tobož po principu nacionalnosti, širokih granica na račun jače, kulturnije, za državni život daleko i daleko sposobnije srpske rase” – bilo samo paravan za njeno teritorijalno proširenje (Balkanicus, 1913:8–11,18–23,30–35,55).

Opšte mesto u srpskoj publicistici početkom veka bilo je dokazivanje da Albanija nije plod narodnosnih težnji Albanaca, niti da ima uslova za samostalan život, jer Albanci ne poseduju narodno jedinstvo, pa ta država nije ni stvarana za albanski narod već za pretvaranje Balkanskog poluostrva u velikonemačku koloniju (Cemović, 1913:17). Tako se tvrdilo da ideja autonomije nije mogla nastati kod samih Albanaca već je doneta sa strane, pa u takvoj autonomnoj Albaniji neće ostati “ne samo nijedan Srbin, ni Hrišćanin, nego i ni jedan Turčin” (Jaša Tomić, 1913:72–73), kao i da je zemljište oko Valone mogla zauzeti srpska vojska bez borbe, ali ga je “na navaljivanje zlomišljene Austrije, ostavila za nekakvu nezavisnu Albaniju”, gde Austrija “želi da, pomoću svojih političkih baktereologa, razmnožava ‘kulture’ odmetnika bez ideja, koji joj trebaju radi lakše borbe sa Srbijom, Crnom Gorom, Grčkom” (Stepanović, 1913:3).

Za Oraovca je lak odgovor zašto Albanci nemaju ideju o državi. Oni su, po njemu, ostali “dosledni sebi i vječito živjeli svojim prastarim nekulturnim i necivilizovanim životom i zbog toga se ovaj narod nije ni mogao dozvati pameti ni pokušati, a ne stvoriti državu”. Oni znaju samo za ličnu i plemensku slobodu, a to je “sloboda vršenja ćefa, ličnih prohtjeva, otimačine, ubistava, razbojništva i nasilja svake vrste, a da se za takva djela nikad i nikome ne odgovara”. Verovao je da se Albanci nisu ugledali na druge, pa nisu došli do saznanja o “svome narodnom biću”, zbog toga što misle “da je sve jedno vezao im ko strani ili svoj ruke i obuzdao samovolju, jer smatraju za najveću vrlinu i viteštvo oduprijeti se protivu svakoga, ko bi pokušao dovesti ih do posluha i poštovanja zakona”. Oraovac se protivio njihovoj autonomiji jer “radeći kao kukavice koje snose jaja u tuđem gnjezdu, te za to je i nemoguće stvarati jednu arbanašku državu, ako se ne žele raseliti svi ostali balkanski narodi”. Albanska država je, po njemu, “nedonošče jedne srpskim uspjesima prestravljene i zabezeknute sile”, zbog čega će “stvaranje ove famozne države ostati kao jedinstveno i uroditi jalovim plodom”. Smatrao je da Srbima pripada “veći dio t.zv. Arbanije” jer je to narod koji je “vjekovima dokazivao i dokazuje svoju veliku podobnost za samostalni život, kulturu i civilizaciju”. Nasuprot njima stoje Albanci kao “pobeđeni narod” koji nije nikada “o sebi davao znake života”, a “nikad nije bilo slučaja, da se plemeniti pobedioc lišava koristi i zemalja krvlju dobivenih, a da se prema pobijeđenom imaju toliki obziri ‘čovječnosti’, da mu se daje ono, što on ne traži”. I kada bi se Albancima dala autonomija, oni bi “sve to porušili i bacili pod noge”, a time bi se samo nagrađivali za “nečuvene zulume, zvjerstva, pljačke, razvojništva, otimačine, silovanja” nad srpskim narodom i potpomagao “za državni život, po sve nesposobni narod, ako se narodom može nazvati” (Oraovac, 1913:10–11,28,44,72–76,117–118).

“Karakter Albanaca”

Ako je priča o mržnji prema Srbima i odsustvu želje za državom bila jednoglasna, u opisu “karaktera” Albanaca dolazilo je do velike ambivalencije. Kada se generalno pisalo o njihovim “karakternim osobinama” navođene su isključivo negativne. Kada su, međutim, isti autori u svojim putopisima opisivali Albance u ličnim susretima, uglavnom su bili puni hvale za njihove lepe osobine. To je posebno došlo do izražaja u kontradiktornoj slici Albanaca koju su ostavili putopisci Ivan Ivanić i Jovan Hadži-Vasiljević.

Danas rasprostranjen stereotip da su se “nesvikli na život u ravnici i težak rad u polju” Albanci “radije bavili pljačkom nego zemljoradnjom” (Bataković, 1991:32) nasleđen je iz prošlosti. Međutim, iako su stari autori navodili i druge “osobine”, suprotnog, pozitivnog značenja, kod savremenih se one uglavnom nisu “primile”. Ostale su samo negativne, jer se jedino tako mogu “dokazati” osnovne dnevnopolitičke teze.

Stari autori su pominjali Albance kao “nasilne zulumćare”, “zlokovarne vregove” (Ristić, 1864:40), kao “divlje Arbanase” koji su bili “prosto divlji pastiri” (Srećković, 1888:259), pa su i prevodi stranih autora već u XIX veku bili poželjni ako su nosili slične poruke, kao prevod knjige sa ruskog jezika u kojoj se govori o “divljim ordama arnautskim”, poludivljim Albancima koji se “zanimaju razbojništvom i aranjem” (N.D., 1891:87).

Kada je generalno govorio o Albancima, Ivanić je tvrdio da je “ljudska krv ovde jevtinija no igde”, da je “Neron pigmej prema arnautskim krvopijama” (Ivanić, 1903:76), da su vrlo plahe krvi, pisao je o njihovom “krvološtvu i varvarstvu”, smatrao ih poludivljim plemenima koja “iskorenjuju jedan čestiti, nezaštićen i nenaoružan narod” (Ivanić, 1906:543). Nušić je navodio da Albanci, iako su u novije vreme prinuđeni da rade, “vrlo se malo tome poslu odaju”, da “nemaju više ‘bese’; njihova reč nije pouzdana; njihova vera nije tvrda. Ako se ko i pobratimi sa Arnautinom, smeju mu se ostali Srbi jer, vele, Arnautin se pobratimio samo s toga da mu uđe u kuću zbog kćeri, žene ili sestre” (Nušić, 1903:51,175). Hadži-Vasiljević je pisao da su Albanci netrpeljivi, plašljivi, podmukli i surevnjivi (Hadži-Vasiljević, 1909b:179).

Sasvim sigurno najdalje u rasističkom stavu prema nacionalnim “osobenostima” Albanaca otišao je Vladan Đorđević, inače lekar po profesiji. Iako je njegova motivacija bila ista kao i kod ostalih pisaca, a to je objašnjenje nužnosti izlaska Srbije na more i opravdanje kolonizatorske funkcije koju treba da izvrši u severnoj Albaniji, njegova kvazinaučna karakterologija sa izraženom dozom otvorene netrpeljivosti pojavljuje se kao samostalan fenomen, ne preterano nužan za argumentaciju osnovne namere. Kao i većina drugih autora koji su polazili od doseljavanja na Balkan i išli preko opisa lobanja i genetskih svojstava da bi došli do izlaska na more, tako je i Đorđević pisao čitavu istoriografsko-etnografsku raspravu da bi zaključio da je Drač srpska luka. Polazio je od pitanja “ima li uopšte arnautskog naroda” da bi zatim dao opis “pravog arnautskog tipa” koji je »mršav i sitan, u njemu ima nešto cigansko, finičansko«. Đorđević čak kaže: »U ostalom Arnauti podsećaju ne samo na finičane, nego čak i na pra-ljude iz preistorijskog doba, na one ljude koji su zbog straha od divljih zverova spavali na drvima, za koja su se držali svojim repovima da ne padnu«. Tvrdio je da “jedino među Arnautima izgleda kao da je i u XIX veku živeo još po koji repat čovek”, a austrijskom konzulu Hanu je pripisivao tvrdnju da ih ima dve vrste, “s malim konjskim i s kozjim repom”. Đorđević je pronalazio “anatomsku razliku u kroju glave između severnih i južnih Albanaca zaključujući da su se sa svojim osvajačima tako izmešali “da nisu mogli očuvati svoj narodni tip”. Tvrdio je da nemaju ni svoj jezik, ni azbuku, ni “narodnu istoriju” (“celu istoriju Arbanije sastavljaju jedino tuđinska osvajanja ove zemlje”), ni pismenost (“uostalom Arnauti ne žude osobito za školom”), navodio da se boje pranja od kojeg se “dobija groznica”, a u svom čistunstvu odbijao je da citira njihove ljubavne narodne pesme jer mu se “zgadilo” što su posvećene ljubavi prema muškarcima. Protiv Srba su se borili na “svoj divljački, podmukli i izdajnički način”, a i kada su isticali bele zastave za predaju svuda bi “osuli plotunima na prijateljske ruke, koje su im bile pružene”. Tvrdio je da su albanski ranjenici pucali na srpske vojne lekare “koji su im rane previjali”, “mučki” su ubijali s leđa, a “jedan arnautski ranjenik otkinuo [je] jednoj milosrdnoj sestri parče obraza sa svojim zverskim zubima”, pa se cinično pitao da li »od ovih zverova hoće Austro-Ugarska da napravi državu« i odgovorio: »Srećno im bilo«. Navodio je da krvna osveta kod njih “i pitome žene pretvara u krvožedne zverove koji piju ljudsku krv”, da u albanskom jeziku ne postoje reči “ljubav” i “ljubiti”, a suprotstavljajući uticaj katoličanstva i islama na Albance, davao je prednost islamu tvrdeći da je “Muhamedova vera bila sposobnija da ovim divljim evropskim crnenokožima nakalemi po koju ljudsku osobinu, nego svemogućna katolička propaganda” (Đorđević, 1913:7–16,28–30,41–43,107,119).

Iste, 1913. godine Jovan Tomić je kvalifikovao Albance kao “najsvirepije” stanovništvo, kao “stalne predstavnike nereda i bezvlašća”, pa je “reč Arnautin bila sinonim za nasilnika i pljačkaša” (Jovan Tomić, 1913b:13–14), dok je Jaša Tomić pisao da su Albanci menjali veru “kao odelo” jer je ona kod njih “bila uvek stvar trgovine”, da su skloni da posle predaje napadaju protivnika, da su napadali i bolničare, da su njihovi ranjenici napadali srpske ranjenike čak i u beogradskoj bolnici “gde ih je donelo milostivo crce Srbinovo, da ih vidaju”. Smatrao ih je “pljačkašima i nasilnicima” kojih su se bojali čak i Turci, navodio da veruje turskim građanima iz Prištine i Peći koji su govorili “da voliju snositi svaku drugu vladu, nego zulum Arnauta”. Pisao je o svirepostima Albanaca, o pljačkama, krijumčarenju: “Od preko hiljadu zarobljenih Arnauta, koje sam danas gledao, nigde ni jednog otvorenog, ponosnog pogleda, svi se skupili i zgurili, kao nemoćne babe. Odvratna pojava”. Njihovu hrabrost je tumačio “arnautskim divljaštvom” jer “što je veći divljak tim je hrabriji i svirepiji. Na početku ta njegova hrabrost i divljaštvo raste, ako ima uspeha, i tada on postaje krvožedna životinja. Ali ako mu pođe zlo, u njega uđe životinjski strah, svaka disciplina prestaje, i od onoga što se zove vojnik, ne ostaje u njemu ničega” (Jaša Tomić, 1913:34,69–73,126–131,150,169). A Tihomir Đorđević je nekada, kao danas Dimitrije Bogdanović, citirao često navođenu rečenicu za ocenu karaktera Albanaca – “Beogradski su Turci najgori zulumćari, sve sam Arnautin i Bošnjak”, nazivajući Albance u Srbiji “strašnim zulumćarima i velikim zlikovcima” (Đorđević, 1924:164).

Pozitivna “svojstva” Albanaca

Već je rečeno da je kod starih autora postojao ambivalentan odnos prema “karakternim svojstvima” Albanaca. Isti oni koji su ih opisivali najcrnjim bojama generalno, istovremeno su im, u neposrednom kontaktu, odavali priznanje za mnoge lepe “osobine”, pa čak ponekad i davali prednost nad Srbima. Tako je putopisac Ivan Ivanić, u ličnim susretima, imao lepih reči za njih. Za kačaničke Albance je pisao da su “lepi, kršni ljudi, čuveni sa svoje hrabrosti”, da su im ljubavne pesme pune osećaja jer “po svojoj bujnoj južnjačkoj krvi znaju silno da ljube”, da gost u njihovoj kući ima potpuni imunitet, kao i da su im žene neprikosnovene (Ivanić, 1903: 8,15,106–107). Hadži-Vasiljević je hvalio njihovu vrednoću i tvrdio da su njihove njive i vinogradi najlepši, da najbolje čuvaju stoku, da su najbolje zanatlije, ali da “ne biraju sredstva da se dohvate onoga što je u Srbina lepo”, a kad im se učini da imaju dosta za život »oni su mirni, dobri susedi, pa čak i pouzdani prijatelji«, da su »zdravi i žilavi«, »ne govore mnogo ali se dosta hvale; ponositi su i sujetni” (Hadži-Vasiljević, 1909b:179). Naglašavao je njihovu umerenost, tvrdio da sem kafe ništa ne piju, da se hrane bolje od Srba, kao i da više od njih paze na čistoću i zdravlje, da su lepi, a “ženskinje im mahom nije lepo”, da ima i lepog ženskog sveta ali da je “ta lepota došla od ukrštanja arnautske i srpske rase pomuhameđivanjem lepih srpskih devojaka” jer, kako kaže, “zna se da su Arnauti uvek grabili za se i odvodili najviše lepe srpske devojke”. Tvrdio je da su gostoljubivi, tihi i pristojni, trezveni i bistri, ali i lukavi i zavidljivi (Hadži-Vasiljević, 1913a:144–145,244). Stojan Novaković je opisivao svoj susret sa Albancima na sledeći način: “Ljudi okošti, suhonjavi, zdravi i krepki kao kremen. Da vam oko i pamet stanu pred onim što u čovečanskom soju daju ove gore. Proizvod im je isto tako divan i čvrst kao što su one same”. Tvrdio je, ipak, da se zaplakati kad se pomisli na »divljinu tih ljudi«, »jer su to oni što sretnu i stignu Srbina seljaka, i otmu mu sve što ima, pa često ga i sa životom rastave” (Novaković, 1906:105). I Jaša Tomić im je priznavao ratničke kvalitete i navodio “da su neobično vešti ratnici i o njima se može sve kazati, samo ne da su kukavice”, priznavao im je da “ne udaraju mučki na ženu”, kao i da su gostoljubivi: “Arnauti će se zatvoriti u svoju kulu u boriti se, on će ubiti iz zasede, ali kad primi gosta u svoju kuću on ga neće ubiti, no će ga braniti do poslednje kapi krvi” (Jaša Tomić, 1913:69,131,169).

Iako je smatrao da nisu za državu, i Oraovac je priznavao Albancima da su starosedeoci Balkana, da su bili “među kulturnim i manje više naprednim i civilizovanim narodima”, da su “zdrav, duhovit i bistar narod”, pa se čudio “kako na njih nije mogla uticati kultura i napredak tolikih naroda sa kojima su neprekidno u dodir dolazili” (Oraovac, 1913:9), dok je Dragiša Vasić, poredeći Bugare i Albance, Albancima davao prednost tvrdeći da su u odnosu na Bugare “beskrajno pošteni i humani”, što je sasvim razumljivo kada se zna da je knjigu pisao o Bugarima (Vasić, 1919:33).

Posle stvaranja jugoslovenske države interes za Albance je naglo opao. O njima se pisalo samo uzgred, sa negativnom konotacijom, naravno,^[1] ali oni više nisu bili glavni predmet interesovanja ni glavni “neprijatelji”. To mesto zauzeli su Hrvati i istisnuli prvo Bugare, a onda i Albance.

Iz knjige “U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o ‘nama’ i ‘drugima’”, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.

Peščanik.net, 10.03.2008.